5 činjenica koje treba da znaš o TISSUE MASKAMA – najnovijem hit proizvodu u BEAUTY svetu!

5 stvari koje treba da uradiš sa svojom BFF ovog leta!

Tvoj Instagram će obožavati ovaj restoran! (Plus: Otkrivamo ti jela sa menija koja moraš da probaš!)

Bobbi Brown u Srbiji: Pogledaj KO je sve bio na promociji čuvenog makeup brenda!

Ovo su OSOBINE muškarca sa kojim će SVE biti moguće!

Anastasija Grujić otkriva omiljeni par obuće koji se može kombinovati za sve prilike

Air Max revolucija uz the Spot

Da li možemo spasiti planetu Zemlju?

„Sve što možemo da zamislimo je stvarno“: U čemu se krila inspiracija i genijalnost Pabla Pikasa?

Horoskop otkriva: Šta vam je potrebno da čujete kad vam je srce slomljeno?

Neobičan je odnos umetnika i umetnosti. Umetnost, da bi imala smisla, da ne bi bila samo pokorica umetnosti (ono što se naziva “komercijala”) mora da nastane iznutra, umetnikovih strahova i ljubavi, patnje i ekstaze, radosti i tuge. Nažalost, mnoštvo umetnika zloupotrebljava privilegiju da u umetnost spusti sebe. Ne i Kenzaburo Oe (大江 健三郎). Veliki umetnik sposoban za tanan, ali i ekstreman izraz, piše u tematskim serijama, duboki mislilac koji se bavi društvenim i filozofskim temama, ali istovremeno veoma ličan. Malo ko ume da napravi književno delo od najznačajnijih delova svog života, da se na neki način žrtvuje pred čitaocem i od lične priče napravi stožer patnje oko koga se pletu pitanja. Nobelovu nagradu za književnost dobio je 1994. za “stvaranje svetova u kojima se život i legenda spajaju i stvaraju uznemirujuću sliku ljudske patnje danas.” Kenzaburovu poetiku nazivaju i “groteskni realizam.

knjige Usred(u) čitanja: Kenzaburō Ōe

Kenzaburo piše snažno i nežno u isto vreme, majstor grotesknog realizma

“Memushiri kouchi” (Nip the Buds, Shoot the Kids, 芽むしり仔撃ち) 

Prvi Kenzaburov roman, o odrastanju petnaest japanskih dečaka za vreme Drugog svetskog rata (jedan od njih je pripovedač). Da bi ih spasili ratnog požara porodice mališane šalju na selo. Dečaci stižu u naselje koje je napala kuga. Seljani beže i ostavljaju decu u zatvorenoj kući. Grupi se pridružuje mladić, dezerter i devojka koja je bila zatočena u skladištu. Bivšvi vojnik uči klince da prežive, a pripovedač se zaljubljuje u devojku. Ona ubrzo umire od kuge, a pripovedačev brat, takođe zaražen, beži u šumu. Seljaci se vraćaju i u strahu od posledica kada se dozna da su naspustili decu, ubijaju dezertera, a mališanima prete i podmićuju ih hranom u zamenu za ćutanje. Svi pristaju osim pripovedača koji beži u šumu, u neizvesnost. Kao mlad pisac, Kenzaburo je roman napisao u stilu koji najbolje može da se opiše kao “gusto tkanje”, složenog jezika koji se teško prevodi. Kasnije je pokušao da priču pojednostavi, ali mnogo toga se gubi u prevodu višeznačnih i veoma teških japanskih konstrukcija. Nažalost, ova knjiga još nije prevedena kod nas, ali vredi da se potrudite da se dokopate engleske verzije.

“Jednostavan život” (Shizuka na seikatsu, 静かな生活)

Dirljiva priča o neobičnoj porodici. Devojka i mlađi brat ostaju u senci brilijantnog oca, majke koja ga podržava i mentalno zaostalog brata. Otac je proslavljeni pisac, a brat, premda hendikepiran, neverovatno nadaren kompozitor. Devojka i mlađi brat imaju poseban odnos poput brodolomnika koji se drže zajedno u oluji, ali sve se menja kada otac i majka ostavljaju svu decu i sele se u Ameriku. Devojka iznenada postaje glava porodice i odnosi se menjaju. Pripovedanje je istančano i sporo, stidljivo kao glavna junakinja Ma-čan, ali iz dubine stiže ogromna snaga radosti i patnje kroz koju prolaze. Roman je odličan primer kako Kenzaburo kroz priče o važnim temama provlači svoj život. Naime, Kenzaburo je 1963. dobio sina Hikarija koji je rođen sa oštećenjem mozga, a kome je posvećen niz romana. “Jednostavan život” je majstorski rad, knjiga nežna i snažna u isto vreme.

“The Silent Cry” (Man’en Gannen no Futtoboru, 万延元年のフットボール)

Priča o dva brata smeštena u rane šezdesete prošlog veka. Pripovedač je Micusaburo (Mitsusaburo), jednooki profesor engleskog, a brat mu je Takaši (Takashi) koji se vratio iz Amerike. Pripovedač i njegova žena preživeli su pakao, pošto su hendikepiranu bebu ostavili u sirotištu. Micusaburov prijatelj se ubio, a žena odala alkoholu, pa odlučuje da se premeste na selo. Tamo ih dočekuju duhovi prošlosti. Njihova porodica bila je najuglednija u selu, a jedan od predaka vodio je seljačku bunu 1860. godine. Braća se ne slažu o tome kakvu je ulogu imao njihov predak. Takaši ga slavi kao heroja, a Micusaburo misli da je zapravo izdao ustanike. Ne slažu se ni oko smrti brata koji je poginuo u napadu na jedno selo u Koreji. Takaši ga smatra za junaka koji je umro ratničkom smrću, dok je za Micasaburoa ta smrt besmislena. Danas je u selu glavni “Car”, Korejac koji je došao kao ratni zarobljenik, a postao je lokalni moćnik. Takaši se sprema da podbuni narod, a Micusaburo povlači na obod društva. Pripovedanje se klacka između prošlih i sadašnjih događaja, roman se odvija na ivici rasecepa između snažnog i aktivnog Takašija i povučenog brata, zmeđu istorije i savremene stvarnosti. Tu je i element mitskog, sa incestnim odnosom koji služi kao način da se dođe do neizbežnog žrtvovanja koje donosi iskupljenje Micusaburou i celom selu. Neverovatna pripovest koju kritičari izdvajaju kao jedno od najsnažnijih i najvažnijih Kenzaburovih dela. Veoma uzbudljivo, ali i teško štivo.


Ranko Trifković nije bio siguran da li je bata ili seka. Zato se pridružio putujućem pozorištu, te je igrao i pevao širom Evrope. Kad je skapirao da je bata posadio je hektar i odao se poljskim radovima. Možete ga zateći na blogu Igrorama.

Editors choice