Važno je da se Srbima stalno dešava nešto protiv čega mogu da iskažu svoj čuveni bunt, da nam krv malo brže prostruji, podstaknuta blagodatima kolektivnog nam nasleđa, inata. Šta? More, neće oni meni!
Vidim, sve nam nisu uradili. Nisu nas prodali, nisu nas osiromašili, nisu nas razbaštinili i nisu nas gotovo zatrli. Kako koji oni?! Pa uvek su oni u pitanju. Mi smo naši, a oni su njihovi i oni gledaju svoje interese. Narko-mafija, farmako-mafija, mesnoindustrijska mafija, monopolistička mafija, sve su to oni. Oni svoju decu ne vakcinišu, kupili su odavno i farmu (i velikog brata) i krave i seljake da im prave organsko mleko, a leče i sidu, samo ne daju sirotinji da se leči, nek pocrkamo. A koliko ima njih? A, pa ima ih svuda. Dobro to, nego koliko ih ima svuda? Koliko procenata njih, u odnosu na koliko procenata nas? A, pa ne može to tako da se gleda! Je’ l? Što? Je l’ zabranjeno nekim zakonom? Pa dobro, nas ima više, ali šta mi možemo, uvaliće nam patku, kao i uvek. A to, kao i uvek, jeste slika naše stvarnosti, ali nije cela istina.
Nego, da ne raspravljamo o jaje-koka priči, koja je isto što i more-kapljice priča, držimo se teme. Koje teme? A, da ludilo oko vakcinacije.
