Koliko ti humanitarne akcije i susreti sa različitim tipovima ljudi menjaju pogled na svet, ali i na ljude koji nas okružuju?
VIKTOR SAVIĆ: Naravno da mi menjaju, ali je nezahvalno da ja sada kritikujem. Nama se javljaju ljudi sa svih mogućih strana, korporacije, sami nam nude pomoć, pitaju: “Da li možemo da doniramo? Nemamo mnogo, ali…”. Nije poenta da neko sve to preuzme, poenta je da se kupi karta za festival koja košta 800 dinara za dva dana i 500 za jedan dan. Poenta je da nas niko ne pozove i pita: “Je l’ mogu na spisak?”. Poenta je da me moje kolege same zovu, pošto ima slučajeva kada ja moram da cimam nekoga da se snimi 15 sekundi i okači klip u kom ljude poziva na festival. Dakle, poenta je da me oni sami zovu i pitaju, kao što me je pre par dana Ivan Mihailović pozvao i rekao: “Čuo sam za ovu akciju. Kako ja mogu da pomognem?”. Na taj način ja menjam sliku koju imam o ljudima, zato što su svesni da nije tvoj posao najvažnija stvar na svetu, čovek se bori za život!
Čini se da se danas velika pažnja u medijima posvećuje trivijalnim ličnostima i još trivijalnijem ponašanju istih, a da se o ljudima sa istinskim problemima govori tek kada neko od poznatih lica skrene pažnju na njih. Kako smo došli do ovakvog sunovrata pravih vrednosti koji, kao po pravilu, prati i sunovrat kulture?
VIKTOR SAVIĆ: To je, takođe, tužna tema. Trebalo bi da se humanitarna akcija organizuje i za kulturu. Kao što sam već rekao, ja nikoga ne osuđujem. Svako ima svoj put, svako traži svoje mesto pod suncem, svako ima neku svoju borbu i ja ne krivim te ljude, već krivim ljude koji tim ljudima daju priliku i prostor. Nemam ništa ni protiv starleta, ni protiv ljudi koji možda nisu ni psihički zdravi, a koji se pojavljuju svuda, nego imam protiv države koja ne odvaja sredstva. Stalno se odlaže Filmski centar i mislim da ove godine nijedan film neće dobiti pare na konkursu. Ako nema para, nema ni filma. Ako nema filma, nema ni umetnosti. Tako je i za svaku drugu granu umetnosti. Ali, opet, na nama umetnicima je da se borimo za to, da radimo na svojoj humanitarnoj akciji non-stop. Stalno ponavljam da je onaj ko je počeo da se bavi umetnošću da bi se obogatio i zaradio pare, koliko god da ih zaslužuje, jednostavno pogrešio temu. Umetnost je neka druga hrana, ona koja je potrebna, i ukoliko to krene da se izjednačava sa finansijama, umetnost neće ni postojati, bez obzira na to koliko umetnici rade. Ako samo naplaćuju svoj rad, oni će i razmišljati samo o materijalnom delu, a to se kosi jedno s drugim.
