Sa filmom “Montevideo, Bog te video” uspeli ste da ljude vratite u prošli vek, kada se više nego danas cenilo prijateljstvo, odanost, data reč, pa i prava ljubav. Ima li pravih prijateljstava i pravih ljubavi među mladim ljudima danas?
VIKTOR SAVIĆ: Ma, kako da nema! To je samo ovo vreme promenilo. Po školama se dešavalo svašta i kada sam ja bio mali i kada su moji roditelji bili mali. Sad mediji prenose svaku glupost, a ljudi su potpuno nesvesni u tome pa se krste i čude. Ja se sećam tih priča i kada sam ja išao u školu, a s tim što se to non-stop obelodanjuje i piše o tome ko je koga ubio, dolazimo do zaključka da su mediji krivi apsolutno za sve. Jednostavno, kada bi oni vodili igru na drugi način, mi ne bismo znali da to postoji, iako postoji. Jer kad ustaneš ujutru i pročitaš pet “crnih” naslova, ti si ceo dan u tom mraku i kroz taj mrak i reaguješ, tako da krivim medije za sve.
Osim na filmu i televiziji, angažovan si i u pozorištu. Da li te daske zaista život znače i koliko je rad u pozorištu značajan za svakog glumca na početku njegove karijere?
VIKTOR SAVIĆ: Za glumca je najznačajniji rad u pozorištu i, naravno, u serijama. Serije, baš kao i pozorište, donose jednu rutinu, opuštenost i iskustvo pred kamerama. U pozorištu je to, opet, “kopanje” po sebi i po svojim emocijama, razmeštavanje i razmenjivanje svega. Nama je profesor Vlada Jeftović uvek govorio da je za glumca najbolje da počne u pozorištu “Boško Buha”. Ja sam i dalje u pozorištu “Boško Buha” i trenutno je u njemu odlična ekipa, novi upravnik, a pozorište se renovira. Sam glumac kroz sve uloge zmajeva, prinčeva i drugih likova prolazi te prve korake, tu stegnutost, taj odnos sa publikom. Ja sam imao sreću da me prime u pozorište “Boško Buha” kada sam izašao sa Akademije i to je stvarno dragoceno.
