Beograd je ovog aprila imao zadovoljstvo da ugosti italijansku književnicu Benedetu Čibrario povodom pojavljivanja njenog prvenca “Vino boje ljubavi”.
Benedeta Čibrario (Benedetta Cibrario) je rođena u Firenci, odrasla u Torinu, da bi potom neko vreme provela u Engleskoj. Ističe, ipak, da je posebno vezana za Toskanu gde danas i živi, a ta ljubav je ostavila traga i u romanu “Vino boje ljubavi” (Rossovermiglio) za koji je autorka dobila nagradu “Campiello”. Njen drugi roman, čijem se prevodu nada naša čitalačka publika, “Sotto i cieli noncuranti” dobio je “Rapallo Carige” nagradu.
Autorka je u beogradskom Domu omladine predstavila delo i objasnila šta je htela da kaže i koje su niti njenog postojanja i ličnosti utkane u ovu priču o životu, književnosti pa i ljubavi naravno, ali ne primarno i ne samo.
“Vino boje ljubavi” je roman o seriji promena koje se dešavaju jednoj mladoj ženi, vaspitanoj u duhu devetnaestog veka koja postepeno postaje svesna svojih slabosti i na neki način se emancipuje; zatim, priča o promenama jedne zemlje kroz krajnje traumatične pojave, kao što je fašizam, rat, prelazak iz monarhije u republiku i na kraju transformacija jednog zapuštenog poseda u veliku, modernu vinariju.
Nosilac radnje je žena rođena u Torinu početkom dvadesetog veka. U trenutku kada društvene norme kažu da je za to vreme ulazi potpuno nespremna i krajnje nezainteresovano u ugovoreni brak, koji su želeli njeni roditelji. Vrlo rano postaje svesna teskobe i činjenice da je u zajednici u kojoj se našla nesrećna.
Snagu da promeni stvari nalazi već za vreme medenog meseca zahvaljujući jednom, kako kaže, emotivnom susretu. Ona bira i odlučuje da postane ljubavnica tog čoveka i iz pomenutog izbora rodiće se i razni drugi među kojima i onaj da napusti Torino i da se preseli u Toskanu na porodično dobro na kome će provesti ostatak svog života. Postepeno ovo dobro koje ona na početku vodi nespretno i neiskusno, postaje jedan od razloga njenog postojanja, a drugi je san o nemogućoj i izgubljenoj ljubavi za koju će se na kraju knjige videti da je zapravo još jedan u nizu malih promašaja koji čine njen život.
Izbori su sastavni deo svakog postojanja i u dobroj meri ga određuju i usmeravaju.
Grofica od Vilaforeste pravi tri velika životna izbora sa kojima će morati da se bori, živi i čije posledice će snositi.
Benedeta Čibrario smatra da je da bi se dobilo dobro vino potrebno isto što i za zahtevnu ako ne nemoguću ljubav – posvećenost, veliki trud, dobra doza poverenja, obilje strasti. Stoga se vino i ljubav prepliću i u uslovima koje traže je njihova veza.
Knjiga jeste priča o ljubavi ako se ona shvati kao sadržalac brojnih elemenata među kojimasu neizostavno: nada, iluzije, bes, ljutnja, pomirenost…
Svaka životna priča nosi skrivenu poruku koja se naravno ne mora a priori prihvatiti, ali o kojoj se da razmišljati u kjuču sopstvenih realnih i emotivnih uslova. Autorka pominje delove iz Uspavane lepotice aludirajući time na stogodišnji san. San ne jedne osobe, već svih koji okružuju princezu, potom dolazi princ, ljubav sve budi to jeste, ali sto godina kasnije. Čibrario smatra da se svi i sve probuđeno čine nepovratno izgubljenim u vremenu. Isto se dešava i u njenom romanu. Junakinja spava i u susretu sa ljubavlju se budi. Ipak, tokom njenog sna svet se menjao i to čini buđenje uzaludnim jer osećaj nepripadanja ostaje.
Razmislite da li je istina da ko ne živi u svom vremenu, ne živi ni u jednom, odnosno uopšte ne živi.
Do čitanja.
Ivana Močević je profesor italijanskog jezika i književnosti, težak zavisnik od dobrih romana, poezije, nasmejanih i hrabrih ljudi, kafe, svih vrsta slatkiša, putovanja. Obožava Beograd, svoju sestru i svoje čarobne prijatelje.
