Ma do viđenja, drzniče! Nađi neku drugu, na pogrešna vrata kucaš… I blokiram šovinistu!
Neću ja sa tobom imati posla, makar bio i najbolji frajer na svetu. Plašim se, kako Boga tako i savesti. Ništa čoveka ne izjeda gore od zaprljane savesti. I ništa nije strašnije od Božije kazne.
Dok mi seoske kuće prolaze pred očima, pitam se: gde su nestale sve one idealne “romeojulijske” ljubavi, oni brakovi koje samo smrt uspe da prekine? Gde je nestala svetinja u ljubavi i strah da se ne izgubi ili ne izneveri onaj koga voliš???
Nešto sam i ja postala skeptična, uprkos tome što sam nepopravljivi “vernik” u ljubav i u savršenog muškarca. Jednostavno je dotle došlo, nakon što sam ja, a i devojke oko mene, nailazile na muškarce koji su bez pardona pokušavali da dobiju seks, iako su u dugim vezama, vodeći se parolom da to nije prevara i da oni vole svoje devojke. Ma hajde!
Ipak, ostajem pri tome da verujem, a da ove crne mrlje po mojim idealima samo izbrišem svojim optimizmom i nadom. U suprotnom, šta drugo preostaje? Da se predam i upadnem u pesimizam baziran na misli da neću naći nekog ko će ispuniti moj san o onoj ljubavi i idealu koji branih kroz tekst?
Neka, ja biram one “ružičaste naočari”. Biram da se nadam i da sanjam.
Marija Marić je budući hispanista, nepopravljivi optimista i očajni idealista. Iako zarobljena u telu visine oblakodera, u duši je još uvek dete, koje će doživotno verovati da zmajevi postoje. Kad joj se smuči svet oko nje, ona pobegne u bele papire, pa na njima crta ili piše. Iako je već poliglota, nikad se ne umara odčenja novih jezika. Kad bi mogla, proputovala bi ceo svet – nekoliko puta!
