Kad si majka, prirodno je da stavljaš potrebe svoje dece iznad svojih i da se žrtvuješ, bez svetačkih ambicija i bez ikakve potrebe za satisfakcijom, jer tako ispunjavaš svrhu majčinstva. A i to je samo generalna i idealna slika majčinstva, koju dostižeš samo povremeno. Sve ostalo vreme se kidaš između svojih i dečijih potreba, osećaš krivicu kad imaš potrebu da se odmoriš od davanja i od majčinstva, da se osetiš kao žena i osoba, a ne samo kao servis za dečije potrebe. Ili se dešava (često) da majka postane žrtva majčinstva, koja zapravo svoju posesivnost i sebičnost hrani odnosom prema deci, držeći ih tesno uz sebe i pronalazeći u njima satisfakciju za svoje žrtvovanje. Takva majka sputava slobodu svoje dece i nije u stanju da ih pusti (i podrži) da žive sopstvenim životom, razvijajući u njima osećaj da joj duguju – sve. I to što postoje i to što su postali (njenim naporima) i da moraju da joj uzvrate obožavanjem, poslušnošću, potčinjavanjem.
Sva duhovna učenja ti govore da si najvažnija osoba u tvom životu – ti. Ne postoji niko drugi, čije su potrebe i želje ispred tvojih, jer je jedino istinito da nikome drugom ti nisi na prvom mestu i niko neće staviti tvoje potrebe i želje ispred svojih – svako taj posao obavlja za sebe, preuzimajući na taj način odgovornost za svoje izbore, za svoje odluke, za svoj život.
Ako ne voliš sebe dovoljno i nisi sebi najvažnija, nećeš moći da uspostaviš zdrav i izbalansiran partnerski odnos u kome svako od dva odrasla bića vodi računa sam o sebi, pre svega, a zatim i o partneru, znajući da mogu da se oslone jedno na drugo – jer pravi oslonac može da pruži samo onaj ko je u stanju da se osloni na sebe. On može (neko vreme) da nosi dodatni teret i da preuzme sve na sebe kad je to potrebno, kad je partner odsutan, bolestan, u problemu i treba mu pomoć i podrška.
