“Poezija ne sme biti samo mrtvo slovo na papiru, nikakav teret mastila, nešto zapisano u sveskama i odštampano u knjigama, što se razvlači po policama i pisaćim stolovima, ide od ruku do ruku, da bi se u miru i tišini čitalo.”
Ovim rečima, priču o “Poezinu” otpočeo je Nikola Oravec, koji već godinu dana svoju poeziju deli sa i pred pesnicima, slemerima i slemerkama, istomišljenicima i neistomišljenicima, onima koji su na događaj došli zabave i onima koji su na događaj došli umetnosti radi.
Udruženje “Poezin” već tri godine po prvatanim underground klubovima organizuje događaje “Spoken Word” poezije, odnosno govorenja (čitanja) poezije koje podrazumeva publiku, poetsku scenu, zvučnost i ritam iskaza. “Poezin” pripada “Trećoj sceni” (koja se još naziva i “Poetski Clubbing”), onoj koja se, za razliku od “Prve sccene” (koja se vezuje za kulturne centre) i “Druge scene” (vezane za alternativne kulturne centre), odvija po privatnim klubovima, uz interakciju sa pubilikom kao ključnim sastojkom ovih poetskih druženja, na koja su svi slobodni da se prijave, ali i da im prisustvuju.
Poezinka Ana Mitrašinović na prvom Beogradskom spoken word poetry festival-u
Samu ideju o “Poezinu” pokrenuo je Milan Mijatović pre, kako kaže, ravno pet godina, okupivši preko stotinu pesnika i pesnikinja na sajtu.
– Okupio – znači njihova poezija je bila na sajtu. Kad sam otkrio izvođačku scenu i savremenu poeziju, stari sajt, koji je zapravo bio svaštarnica, obrisao sam i krenuo od nule. Sada je “Poezin” oglasna tabla za poetsko-izvođačku scenu. Za mene je ova scena kombinacija poezije i pozorišta. Spoken Word Poetry, a u užem smislu Slam Poetry. – objašnjava Milan, koji organizuje ovaj poetski događaj, okupljajući najčešće upravo slem pesnike i pesnikinje.
Poetski performans u klubu “Ilegala”
Marija Obradović, koja kako kaže, ne smatra sebe slem pesnikinjom, ipak tvrdi da ju je “Poezin” zapravo uputio na ovu scenu, upoznao je sa ovim tipom poezije, doveo do toga da danas “kombinuje elemente slema sa svojim ličnim izrazom”. Osim toga, rekla je, “Poezin” doživljava i kao neku vrstu “art terapije”.
– Takođe sam upoznala i mnogo divnih, duhovitih, mladih ljudi, istomišljenika koje mogu slobodno da nazovem svojim poetskim prijateljima. – dodala je Marija.
Damjan Loš - koji uz svoje matrice repuje sopstvene, kako kaže, delikatne gej hip-hop stihove
Prva “art terapija” ovoga tipa, odnosno prvi “Poezin clubbing”, održan je u “Malom klubu” Akademije u Beogradu, da bi potom ova poetska scena promenila nekoliko prostora, a sa njima, delimično i organizaciju. Naposletku, odnosno danas, druženja Poezinaca vratila su se na drugo po redu mesto na kom su iznikla – beogradski “Žica Panic ROOM”. Pre ovog kluba druženja su se održavala u “Ilegali”.
Marija Obradović - koja “Poezin” doživljava i kao svojevrsnu “art terapiju”
Jedan od Poezinaca – Damjan Loš, koji ne nastupa kao klasičan slem pesnik, već repuje uz sopstvene matrice, i sam smatra da “Ilegala” nije bila odličan prostor za “Poetski clubbing”.
– Taj prostor je imao svoje preglasno “ja”, odnosno, budući da je to kafić/klub, navodio nas je na to da nedovoljno slušamo one koji nastupaju, a više ćeretamo među sobom, što je dovodilo i do zabavnih i vrlo “masnih” prozivki, ponekad i od strane onih koji se nađu na sceni. Srećom, “Poezin” je povratio stari koncept slušanja poezije.
Sa njim se slaže i Marija, radosna što je “Poezin” vraćen u intimniji prostor.
– Ja sam se par puta oprobala i na drugim, sličnim pesničkim dešavanjima, ali što se tiče Beograda, “Poezin” mi se najviše dopada – zbog prijateljske atmosfere i demokratičnosti koju nudi. Tu pesnici nisu došli da se pesniče svojom sujetom, nego da podele ono što imaju sa drugima, da se malo nasmejemo i izjadamo. Uostalom, pisanje je potreba da se nadomesti nedostatak.
Koliko je važno mesto na kom se druženja ovog tipa održavaju, govori i Nikola:
– Poezija mora da se izvodi u kafani, u klubu, tačnije, poeziju treba vratiti odakle je ona i započela – mnogi klasični pesnici stvarali su u kafanama. Ona je stvarana na takvim javnim mestima, a zatim zapisivana u književne časopise, knjige, čitanke, ostavljana u biblioteke, u sabrana dela koja se kupuju na metar.
Nikola Oravec je deo “Poezina” već godinu dana
Ono što “Poezin” nudi, a što poeziju čini iznova živom, što je čini interesantnom i široj publici, razlikuje se, svakako, od autora do autora, od posetioca do posetioca. Pa ipak, poetski performansi kojima je ova “Treća scena” začinjena, psovke zbog kojih nikome nije nelagodno, emocije zbog kojih su prisutni još manje posramljeni, atmosfera dovoljno intimna i topla i ono, možda i najvažnije – mogućnost da budeš “svoj na svome”, da pisanom rečju pogodiš ili budeš pogođen u srž, pa da iza aplauza u tebi ostane reč – veća od planine. Veća i od dve. To je ono što poezija jeste i mora da bude. To je ono što na “Poezinu” i biva.
Poezinka - Tamara Rakić na “Poezin open poetry” druženju u klubu “Ilegala”
Izvor fotografija: sajt Poezina
Dijana Knežević je studentkinja medija i urednica bloga “ViolentlyHappy”. Sklona ignorisanju realnosti, a kad nije u mogućnosti – pisanju o njoj. Neko je rekao i da je sklona suvišnoj racionalizaciji emocija. Ona misli da je to besmislica. Prezire kolotečinu, cenzuru i besporočnost.
