Bio je to tipičan vreli letnji dan kada je sigurno bilo preko 50 stepeni na suncu, a ja pametna, baš oko podneva kada je “najveće” sunce, sa koleginicom sa fakulteta šetala po gradu tragajući za iole pristojnim kafićem u kojem ili radi klima ili oni kul ventilatori “bljuju” vodu ne bi li osvežili skapale posetioce. Ta vrućina i bezvoljnost za bilo čim u kombinaciji sa životnom energijom koja je u minusu podsetile su me na prvu godinu studija i to pakleno leto koje sam provela u potkrovlju koje dodatno pogoršalo činjenicu da se napolju sve topi. Da se razumemo, imala sam ja klimu, ali je raspored prostorija u mom ljupkom potkrovlju (da, zaista sam ga volela iako me je maksimalno namučilo, a ja još em krenula na fakultet, em došla u novi grad sama i nesnađena) bio je takav da je klima mogla da hladi samo hodnik iz kojeg hladnoća nije mogla da dopre ni u sobu, ni u kuhinju, a koji je uz to bio i prilično nepraktičan za funkcionisanje – bio je dugačak, ali uzak toliko da dve osobe nisu mogle da se mimoiđu. Pitam se kome je pametnom palo na pamet da klimu stavi baš tu gde ničemu ne služi?!
Elem, ako i sama živiš u potkrovlju onda znaš koliko je u stanu ovog tipa toplo – toplota se uvek “taloži” u najvišim delovima zgrade i uopšte stambenog prostora, a uz to se u potkrovljima isijava i toplotna energija koja potiče od krovnih prozora i stakala koji se tokom čak i prosečno toplog letnjeg dana izrazito zagreju. Tako da, ako je napolju objektivno 38 stepeni, subjektivan osećaj je “afričko pleme me krčka u loncu”, a u potkrovlju je taj osećaj puta tri. Minimum. I da, klima ne pomaže! Čak ni kada je dobro postavljena.
