Kako mora da je lepo biti glup, uzdiše glupan.
Jooooj, kako sam glup, nervira se genije.
Ima stvarno tupih ljudi, ali niko nije toliko glup da je blažen, iako se vrlo bistrima ponekad čini tako, pa umeju da kažu da mi je njegov mozak na dva sata, da se slatko odmorim. Istina je da glupi ljudi ne zavide pametnima na pameti. Njima je i sopstvene pameti ponekad previše, znaju ikontaju stvari od kojih bi voleli da budu pošteđeni, pa i oni zavide nekim glupima, za koje misle da su blaženi.
Pametni su svesni svojih ograničenja i toga da biti pametan uopšte ne znači biti imun na glupost, samo pametne glupost mnogo nervira. Tuđa, kao i sopstvena.
Po tom paritetu, primarno glup čovek uopšte nije imun na pamet, a napadi pameti ga nerviraju, jer mora da uočava između ostalog i sopstvena ograničenja.
Pamet je površna kategorija, kao i glupost. Mentalna snaga je mnogo važnija od nivoa pameti, povezanost sa emocijama nadilazi glupavost.
Dobrotom i plemenitošću često nisu darovani ni pametni ni glupi.
