Da li je zabavno biti ti?
Da li možeš da ostaneš sama sa sobom i da osećaš kako si u najboljem društvu? Ili ti je samoća dosadna i zastrašujuća i uvek je potrebno da imaš nečije društvo, neku obavezu, ili da si nekome potrebna da bi se osećala dobro, da bi osećala da ti je život ispunjen i da ima svrhu? Mnoge žene se suoče sa ozbiljnim deficitom sebe samih u svom životu, kad ih životne okolnosti na to navedu – razvod, udovištvo, odrastanje dece i napuštanje doma.
Ostanu same u nekim zrelim godinama i otkriju da im je život prazan, da je nestalo sve što je bilo centar njihovog angažovanja, da su dezorijentisane i izneverene. Svoj život su posvetile drugom osobama i obavezama koje su ih izdale – one više nisu nikome potrebne i otkrivaju da ne znaju kako da budu potrebne same sebi, sada kada (najzad) imaju dovoljno vremena da se sebi posvete i da se bave svojim životom.
Zaboravile su kako da sebi ugađaju, zamenile su svoja zadovoljstva i želje za negovanje i podršku sreće i napretka svojih bližnjih, a oni su to iskoristili na jedini logičan način – shvatili su da je njihova sreća i njihov život važan i posvetili su se sebi.
Dakle, šta ćeš sa sobom, pitanje je koje će te kasnije bolno prodrmati iz temelja, ako se njime ne pozabaviš pre nego što do toga dođe. Dužna si da u sebi pronađeš ono što te čini zadovoljnom, zbog čega se dobro osećaš u svojoj koži, da neguješ ono što se često naziva „zdravom dozom sebičnosti“ mada je tu stvar upravo obrnuta – da bi bila istinski nesebična prema onima koje voliš i o kojima brineš, moraš biti sposobna da voliš sebe i brineš o sebi, jer će se inače „zdrava sebičnost“ pretvoriti u nezdravu i usmeriće se na one od kojih očekuješ da ti uzvrate zahvalnošću i pripadnošću, da te ne ostave i ne izdaju, jer su ti potrebni da bi se osećala kao cela osoba.
