Iskrivljen doživljaj ljubavi
Ljubavna zavisnost traži uzbuđenje, oduševljenje, hemiju, fascinaciju – sve ono što podstiče hormone sreće, jer volite tu vožnju. A ona uključuje i sve ostalo što spada u iskrivljen doživljaj ljubavi – izjednačavanje ljubavi sa povređivanjem i bolom i biranje partnera koji će vam obezbediti patnju, jer je to ono što ste u najranijim i najvažnijim odnosima (sa roditeljima) doživeli i definisali kao ljubav. Treba vam lečenje. Ili ne. Samo budite svesni da izbor i dalje postoji.
Zamišljate da ste u centru pažnje (kompleks reflektora)
Svet svake osobe je njegov lični i svako se uglavnom orijentiše prema drugima u odnosu na sebe. Da, svi smo egocentrični i sunce se vrti oko naših noseva. Naročito možemo imati jak osećaj izloženosti zbog savremene komunikacije i društvenih mreža, što nam stvara lažan osećaj da smo u centru pažnje i izaziva mnogo stresa i destruktivnih samokritičkih preispitivanja. Suština ovog kompleksa je potreba za vrednovanjem sadržana u pitanju “šta će ljudi da misle”, a istina je da ljude verovatno baš briga za vas i uopšte ne misle o vama, osim onih nekoliko sekundi koliko im je trebalo da pohvale ili ispljuju neku vašu objavu na Fejsbuku. Shvatite da ste nevidljivi u kosmičkim razmerama, čak i kad ste javna ličnost, pa vas često hvale ili prozivaju i opustite se u privatnosti svoje glave – tu niko ne može da uđe, iako biste ponekad voleli da nekog pustite unutra, da bi vas bolje razumeo.
Projektujete se
I to je nešto što svi radimo, a što popularna psihologija naziva ličnom realnošću – mi projektujemo svoju stvarnost na svet oko sebe i tako se okružujemo realnošću koja je za nas prihvatljiva, odnosno, na koju smo uslovljeni, isprogramirani, usmereni. Pa tako, kad se zapitamo zašto bi neko radio nešto na svoju štetu, ili zašto bi neko uradio ono što nije želeo, a imao je izbor – eto odgovora. Radimo na svoju štetu i postupamo kako ne želimo, jer postupamo po unutrašnjim obrascima kojih nismo svesni, jer ispunjavamo naloge koji ne dolaze iz našeg bića, nego iz predrasuda, pogrešnih stavova, implantiranih ubeđenja – projektujemo stvarnost, koristimo sebe kao projektor, umesto da budemo provodinik, protočni kanal energije, povezan sa sobom, prirodom, kosmosom, ljudima, životom, ljubavlju. Mi jesmo taj kanal, svakako, jer smo ljudi – ali uglavnom nam je protočnost bedna, većim delom nam je kanal blokiran, zapušen, zaprljan. Nađite način da malo povećate taj protok, da malo očistite kanal, da više koristite svoje osetljive senzore i prijemnike, nego što samo emitujete iz sebe ono što uopšte niste stvarno vi. To je kao da sebi stalno pričate priču o svom životu, u kojoj ste vi nevina žrtva nesrećnih okolnosti, nemate sreće jer ste prokleti, svet je zao i surov i morate da se borite i grizete, da ubijete ili budete ubijeni – ide to još mnogo dalje, ako baš mnogo odlepite. Prestanite da pričate sebi o svom životu i počnite da slušate sebe, pa ćete sami od sebe čuti neke važne istine o svom životu. I budite spremni da se rešite nekih važnih iluzija – važnih, jer su stajale na mestu tih istina i jer su vam oblikovale život u teskobi, strahu, stresu, nervozi, nemiru, kritici i nezadovoljstvu.
Izvor fotografija: instagram.com/italianlovestory
Aleksina Đorđević
