Ivana Stanković je jedna od naših najuspešnijih, najzanosnijih i najlepših modela ikada. Manekenstvom je počela da se bavi pre 20 godina, a od svoje šesnaeste godine radi u inostranstvu. Osvojila je treće mesto na Fordovom velikom takmičenju u Los Anđelesu. Ona u periodu od 1993. do 2003. godine, ostvaruje svoje najveće uspehe i angažmane sa najpoznatijim svetskim klijentima. Nakon što je Đorđo Armani (Giorgio Armani) ocenio da treba da promeni svoju frizuru, ošišala je svoju kosu na sasvim kratku i mušku frizuru. Radila je za modne kuće kao što su Kelvin Klajn (Calvin Klein), Dona Karan (Donna Karan), Guči (Gucci), Misoni (Missoni), Jodži Jamamoto (Yohji Yamamoto) i mnoge druge, a bila je i zaštitno lice Armanija pet godina. Jednim od svojih najvećih uspeha smatra svoju naslovnu stranu za špansko izdanje časopisa Vogue, kao i kampanju za naočare Police koju je radila sa Brusom Vilisom (Bruce Willis). Nedavno je izdala svoju autobiografiju ”Bez daha” , u kojoj sasvim iskreno piše o svom putu ka svetskom vrhu, uspesima koje je ostvarila, čvrstoj veri u sebe i svoje kvalitete, izgubljenom poslu sa Đanfrankom Fereom (Gianfranco Ferre) i sačuvanom dostojanstvu, pitanjima političkog i seksualnog opredeljenja, kao i mnogim drugim stvarima. Ona, pored svoje raskošne lepote, nosi neverovatnu energiju i šarm, a za Wannabe Magazine otkriva koliko joj su joj samopouzdanje i vera u svoj talenat pomogli da uspe u svetu modelinga, da li je ikada ostvarila svoj najveći san, planovima za budućnost, ali i o nekim drugim temama.
WANNABE MAGAZINE: Ostvarila si mnoge svoje snove. Opiši nam baš trenutak kada si samoj sebi rekla “to je to”, trenutak kada si ostvarila svoj najveći san i svoja najsmelija dečja maštanja pretvorila u stvarnost?
IVANA STANKOVIĆ: Odmah ću ti reći da ja nisam ostvarila svoj san. Sve sam zamišljala drugačije, verovala sam da ću biti najpoznatiji model, da ću biti na naslovnoj strani američkog časopisa Vogue, i da ću biti poznata širom sveta. Naravno da sam ja polularna u svojoj zemlji, Italiji, Nemačkoj, Austriji i da ljudi iz sveta mode znaju ko sam ja, ali nikada nisam doživela taj planetarni uspeh o kome sam sanjala. Imam tu neku čaroliju koju mi je Bog dao, sa kojom sam se rodila i koju umem da prenesem na fotografiju, a to je nešto veoma retko. Svaka devojka koja je imala nešto slično tome, kao na primer, Nataša Vojinović ili Linda Evanđelista (Linda Evangelista), napravila je taj planetarni uspeh o kome sam ja maštala. Dosta toga jesam postigla, ali to nije onoliko koliko sam sanjala. Recimo da je to nekih 60% . Nikada nisam radila Pirelijev (Pirelli) kalendar, na primer. Bila sam u najužoj konkurenciji za veliku kampanju za parfem Escape koju je dobila Mila Jovović. Da sam ja to dobila, to bi bilo to. Interesantno je da je u užoj konkurenciji još bila i hrvatska manekenka, Tatjana Dragović, zato što sve tri imamo jugoslovensko poreklo.
Uvek si verovala u svoju neverovatnu energiju koju imaš kada si ispred fotoaparata, kao i u to da ćeš dostići sam vrh u poslu kojim se baviš. Nakon osvojenog trećeg mesta na Fordovom velikom takmičenju u Los Anđelesu, ti si radila manje značajne poslove dok su te najprestižniji svetski klijenti odbijali. Kako si i u tom periodu uspela da sačuvaš veru u sebe, i u to da će prestižne modne kuće ipak prepoznati tvoje kvalitete?
Imala sam odličan start. Bila sam u šoku jer sam osvojila treće mesto na Fordovom supermodelu. Jesu mi svi govorili da mi fali ”ono nešto” i to ”nešto” je bila kratka kosa. Ja nisam bila sex bomba kao što su u to vreme bile Sindi Kraford (Cindy Crawford), Klaudija Šifer (Claudia Schiffer) i ta kompanija, a opet nisam bila ni nešto poput Kejt Mos (Kate Moss). Prosto, bila sam nedefinisana i to su Armani i njegov tim dobro ocenili. Kratka kosa je za mene bila veliki šok, sećam se da sam imala tačno ovu dužinu kose koju sada imam. Ta vera da ću uspeti je ono što je kod ljudi generalno ostavilo najjači utisak. Meni je to, pak sasvim normalno. Ja sam takva bila od kada znam za sebe, tačnije od svog osmog rođendana, kada sam znala da ću biti manekenka i ništa drugo. Kada sam shvatila da ne mogu da završim srednju školu zbog toga što nisam mogla da dolećem iz Tokija i Njujorka kako bih položila ispite, baka me je stalno pitala šta će se desiti ako ne uspem. Ja sam je ubeđivala da hoću, jer za mene nije postojala druga mogućnost. Jednostavno sam takva. Da ne budem lažno skromna, verovala sam da ću dostići i veći uspeh. Za svoju knjigu, kao i za “Top Model”, znala sam da će biti uspešni jer je to nešto što je dobro, i nešto što vredi. Sjajno se poklopilo da moja knjiga potpuno neplanirano izađe dva dana pred početak emitovanja “Top Modela”.
Da li si umela da osetiš kada si najbliže uspehu?
To je bilo u Njujorku 1994, 1995. i 1996. godine. Sve je bilo blizu, neke stvari su se dogodile, ali neke nisu. To se tačno oseti kada je čovek nadomak ostvarenja svog sna. Kada sam radila prvu Armanijevu reviju i kada sam ja hodala, odjednom su se fotografi toliko uskomešali, znajući da sam ja njegovo novo lice i njegova nova muza. Stajala sam tako dok su mi oni davali znak da se ne pomeram i to je bio zaista sjajan osećaj i trenutak.
Jedna od najtežih stvari sa kojom jedna manekenka mora da se izbori jeste stalno odsustvovanje od kuće i odvojenost od porodice i najbližih. Da li ti je bilo teže da se nosiš sa tim, ili sujetom i zavisti svojih koleginica?
Ženska sujeta nije toliko prisutna u manekenstvu. Ja sam, opet, imala jedan slučaj sa Jasmin Gauri (Yasmeen Ghauri) koji me je jako iznenadio. Nisam verovala da devojka koja je meni bila sinonim za lepotu i koja je toliko uspešna u svom poslu, toliko sujetna. Kod koleginica to je više bila ljubomora zbog toga što ja radim, a neko ne radi, ili ja putujem a neko ne putuje, a to je sasvim prirodno. Mene žene ili veoma vole ili ne vole. Ipak, kad vidim koje žene me ne vole, nije mi žao. To su “sponzoruše” i devojke sa drugačijim načinom života i pogledima na svet. Kada vidim kome sam ja idol, drago mi je, jer to je sve fin i normalan svet koji ide pravim putem. To nije mnogo medijski zanimljivo, ali ne bih da izvodim nešto što ne smatram da je u redu, po cenu medijske zanimljivosti.
Za vreme tvog boravka u Tokiju često si odlazila u “Džava-Džajv”, igrala i oslobađala svu svoju negativnu energiju i stres. Koje mesto u Beogradu je zamenilo ovaj tokijski klub?
Uvek kada igram, oslobađam svu svoju negativnu energiju. Obožavam to mesto i veoma teško sam podnela što “Džava-Džajv” više ne postoji, jer sam tamo provela najlepše i najbezbrižnije trenutke. Svaki put kada mi je bilo teško odlazila sam tamo i igrala dok nisam bila mokra od znoja. U Beogradu to mesto je “Hua Hua” .
Proputovala si ceo svet. Energija kog mesta, i duh kog naroda bi te zadržali duže od jednog privremenog boravka zbog posla? U kom gradu bi mogla da zamisliš svoj život?
Jedino Beč. Mnogo volim Milano, ali je on malen i dosadi posle par meseci. Pariz je najlepši grad u kome sam bila, ali ne bih nikada volela tamo da živim. U Beču se nalazi sve što meni treba. Nedavno sam pričala sa Draganom Mirković o tome i ona mi je rekla da me potpuno razume.
Koliko se kriterijum i tip lepote koji je trenutno tražen promenio od trenutka kada si ti počinjala svoju karijeru?
To se stalno vrti u krug. Čas je to dečački izgled, čas su to obline ili plava kosa. Ja lično volim tip devojke koje imaju egzotičnu lepotu kao što su Dženifer Lopez (Jennifer Lopez) i Eva Mendez (Eva Mendes). Od ličnosti sa naših prostora volim Severinu, Nikolinu Pišek i Anu Mihajlovsku, iako je ona plava, ali ima nešto u sebi.
U svojoj knjizi si iznela svoje najintimnije misli, strahove, želje, događaje iz sveta šou-biznisa i sve ono kroz šta si prošla. Koliko ti je bilo teško da sasvim otvoreno pišeš o tome?
Bilo mi je lako dok sam pisala, ali one večeri kada su mi javili da je knjiga već otišla u štampu, dobila sam napad panike. Tek tada sam shvatila da će svako moći da ima uvid u sve ono što mi se dešavalo. Te noći nisam uopšte spavala i bilo mi je veoma teško. Nakon desetak dana prišla mi je jedna žena na ulici, na ivici suza ispričala mi koliko je oduševljena knjigom i koliko me je još više zavolela kada je pročitala kroz šta sam sve prošla. Tada sam znala da će i drugi ljudi tako reagovati i da sam zapravo uradila pravu stvar.
Da li si oduvek znala da ćeš napisati knjigu o svom putu ka svetskom vrhu ili te je neki događaj posebno podstakao da to učiniš?
Prvi put sam dobila ideju da pišem knjigu kada sam prisustvovala svađi Kejt Mos i Kelvin Klajna, koja je javnosti potpuno drugačije predstavljena. Tada sam shvatila da je svet modelinga zapravo jedan svojevrstan cirkus, šou-biznis, i da to treba pamtiti zato što će jednog dana poslužiti kao dobar materijal za knjigu. Nisam pisala samo o drugima, već i o sebi. Već duže vreme imam želju da napišem knjigu, ali sam to odlagala za period kada završim sa manekenstvom. Isidora Bjelica me je savetovala da je glupo da čekam i da još neću završiti sa ovim poslom. Bio je i presudan susret sa jednim čovekom i njegovom devojčicom koja je želela da krene mojim stopama. On me je zamolio da napišem kako sam sve to prošla i ostala svoja i normalna. Kako ta devojčica ne bi morala da čeka da se penzionišem, odlučila sam da zaista neću da čekam. Izbačena su tri ili četiri poglavlja, jer knjiga već ima 400 stranica zbog čega se ljudi inače iznenade.
Šta uvek ulepša tvoj dan?
Uvek je to muzika koju slušam, kada vidim koliko me ljudi cene jer sam dosta toga napravila. U poslednje vreme sve ono što se dešava sa knjigom, i naravno kada sam zaljubljena, kada pada kiša, veje sneg.
Da li si zaljubljena?
Da, da.
Kada možemo da očekujemo sledeći serijal “Top Modela”?
Sledeće godine, ali ne znam tačno kada. Sada ćemo raditi duže pripreme jer ima mnogo više devojaka koje žele da se prijave. Dvadeset hiljada bi se javilo već sutra kada bismo otvorili kasting. Imamo čak i ideju da idemo po svim gradovima Srbije, napravimo veći izbor, i od njih da izaberemo najbolje devojke.
Da li ćeš nastaviti da pišeš?
Nastaviću da pišem, a roman koji je već u planu biće fikcija. Već znam o čemu ću pisati i znam da će se zvati “Rebeka” . Autobiografiju sam veoma brzo i lako napisala, ali to je ipak materijal koji sam doživela. Verujem da je potrebno neko duže vreme kada čovek izmišlja. Možda ću i shvatiti Isidoru Bjelicu koja mi je rekla da roman piše tri ili četiri meseca. Ja sam svoju knjigu napisala za manje od dva meseca potpuno opušteno.
Uživajte zaista u svakom danu. To ljudi često govore pa je počelo da zvuči kao fraza, ali u svakom danu morate pronaći nešto lepo. Uvek slušajte samo sebe i svoja osećanja. Ja sam sa svojih 12 godina slušala samo sebe i svaki put kada to nisam uradila, napravila sam grešku. To kažem i devojkama koje me pitaju za savet. Ja samo mogu da kažem šta je meni lepo, neko svoje mišljenje i svoj stav.
U saradnji sa Ivanom, poklanjamo vam dva primerka njene autobiografije “Bez daha”. U komentarima ispod ovog teksta napišite zašto biste voleli da dobijete ovu knjigu. Redakcija će u nedelju, 31. jula 2011. godine izabrati dva najbolja komentara i kontaktirati dobitnike sa uputstvom kako da preuzmu svoje nagrade.
Marija Gavrilović je devojka koja živi za skijanje, maštanje, slan miris mora i šoping. Nikada joj nije dosadno. Inspiraciju pronalazi svuda, a kreativnu energiju usmerava ka svima koji umeju da je prepoznaju. Voli penušava vina, vatru u kaminu, noć, sneg, bambuse, talase i jake mirise.
