Wannabe intervju: Marija Šajkaš

Marija Šajkaš nas danas inspiriše! Upoznajte njen svet lepe pisane reči. Nas je potpuno očarala, a sigurno će i vas!

WANNABE MAGAZINE: Radili ste kao novinar. Kakva su Vaša iskustva kada je reč o ovoj profesiji?

MARIJA ŠAJKAŠ: Novinarstvom sam počela da se bavim pre 25 godina. To je bilo jedno sasvim drugo vreme. Jugoslavija je bila jedna država sa komunističkim rukovodstvom na čelu. Pamtim da je u redakciju “Politike Ekspres” stizao faks od dopisnika koji je unapred bio cenzurisan. Delovi teksta su bili zamaskirani tamnom olovkom. U to vreme smo učili da pišemo tako da publika može da čita između redova. Što nam je odlično došlo kasnije, tokom devedesetih pamtim auto-cenzuru. Posle sam otišla u Ameriku i uglavnom sam imala sreću da sam pisala o stvarima koje me zanimaju. Njujork pruža neverovatno mnogo raznovrsnih tema za pisanje i razmišljanje.

Po dolasku u Njujork, na “New School University” magistrirali ste Međunarodne odnose sa fokusom na kulturi i medijima. Kako je studirati u Velikoj jabuci?

Za mene je to bilo neverovatno. Zvučaće otrcano, ali kad sam iz Srbije stigla u Njujork, bila sam šokirana slobodama. Rat u Iraku je trajao i ja sam iz večeri u veče slušala novinare kako otvoreno kritikuju Buša. Neki su ga ismevali da izgleda kao majmun. E sad, pošto sam došla iz zemlje koja je imala nasleđe kulta ličnosti i zakon o zaštiti imena i dela predsednika, bilo mi je u prvo vreme teško da poverujem sopstvenim ušima. Isto je bilo i sa školom. Postoje glavni predmeti koje morate da odslušate, a ostalo birate! A birate i kod kog profesora hoćete da slušate obavezna predavanja. Pa onda, škole se takmiče ko će imati interesantnijeg i boljeg profesora. Meni je, na primer, medije predavala Nina Hruščeva, omiljena unuka Nikite Hruščeva, bivšeg predsednika Sovjetskog Saveza.

Novinarstvom je počela da se bavi pre 25 godina

Trenutno radite kao direktor razvoja i operacija za Media Diversity Institute u Njujorku. Kako izgleda jedan Vaš radni dan?

Poslednje dve godine sam provela pišući knjigu, tako da sam sa radom u Institutu sa izveštavanjem o različitostima, da to pokušam da prevedem na naš jezik, tek nedavno počela. Glavna kancelarija Instituta je u Londonu i bavi se promovisanjem novinarstva koje je inkluzivno. Koje uključuje sve. Institut ima dugu tradiciju rada na Balkanu i nedavno je održana serija treninga na temu izveštavanje i prava LGBT zajednice. Moja uloga je da koordiniram rad Njujorške kancelarije.

Čime je inspirisan roman “Svaštara Ester Jovanovič”?

Roman “Svaštara Ester Jovanovič” ima nekoliko povezanih priča koje su sve inspirisane različitim događajima. Tema koja ih povezuje je – prelazak okeana. Postoji jedna Amerikanka koja emigrira u Beograd pred početak Drugog svetskog rata. Pa jedna Beograđanka koja se sprema u Njujork devedesetih. Pa kraće priče o ljudima koji su u Njujork stigli na “Titaniku” ili u potrazi za verskim slobodama i slično. Roman je, dalje, inspirisan Njujorkom i u njemu je mnogo tzv. “urbane geografije”. Ja verujem u to da pisac ima zadatak ne samo da zabavi čitaoca nego i da ga nečemu nauči. Ko pročita “Svaštara Ester Jovanovič” saznaće dosta o istoriji i geografiji Njujorka, ali i o Beogradu pre nego što su ga okupirali Nemci, a posle – oslobodili Partizani.

Ne morate nam otkriti, ali nas makar navedite na poruke ovog romana.

Mnogo našeg sveta se iselilo u poslednjih tridesetak godina. Svi znamo bar nekoga ko je otišao i pitamo se kako im je tamo. Kao što se i mi tamo pitamo kako je kod kuće. Romanom “Svaštara Ester Jovanovič” htela sam da pokažem da je princip emigracije jedan. I da je u suštini isto da li se ide iz Njujorka za Beograd ili u obrnutom pravcu. Nema boljeg ili lošijeg mesta. Svako je dobro ako je promena neophodna. Takođe, ima i taj momenat da ti promena mesta boravka dozvoljava da ispočetka kreneš svoj život. Ali, kao što piše na koricama romana, “da se osoba pronađe, prvo mora da se izgubi”.

Roman “Svaštara Ester Jovanovič” ima nekoliko povezanih priča koje su sve inspirisane različitim događajima

Šta čitate ovih dana?

Dugo nisam čitala ništa izuzev “Njujorker” magazina i mnogo stručne literature koja se ticala istorije Njujorka i Beograda. Sada polako “hvatam priključak”. Nedavno sam pročitala “Atlas Oblika” Dejvida Mičela i, kao i ostale njegove knjige, veoma mi se dopala. Upravo sam završila “Uspon i pad Trećeg rajha” Vilijama Širera i trenutno čitam “Daleko od drveta” Endru Slomona. U pitanju je detaljna studija života dece koje su na različitim nivoima, kako bi se ovde reklo – spektra, kad je u pitanju njihova različitost. Od autistične dece do dece genijalaca. Granica, naravno, nije uvek jasna.

Planovi za budućnost.

Od neposrednih planova, među važnijima je promocija romana prvo u Beogradu, pa onda na Severnoameričkom kontinentu, pre svega u Njujorku. Knjiga izlazi u elektronskom izdanju koje je posebno atraktivno zato što pruža dodatni sadržaj – vinjete Njujorka, kad se klikne na određena mesta u tekstu. Onda – razvoj medija, o čemu smo malo pričali na početku razgovora. Na kraju, možda ću napisati još jednu knjigu. Ta će sigurno biti na engleskom, da bi moji prijatelji i sa one strane okeana mogli da je čitaju.

U saradnji sa Marijom poklanjamo tri knjige. Tri čitaoca koja prikupe najviše lajkova dobijaju po jednu knjigu. U komentaru ispod objavljenog intervjua napišite sa kojim još gradom biste uporedili Beograd, ili navedite sličnost (autorka to čini sa Njujorkom). U podne 23. decembra ćemo proglasiti pobednike!