Ne plašiš se da pokažeš svoja osećanja, da posegneš za onim što želiš i da se boriš za onog koga voliš. Ponekad su tvoje emocije najbolji deo tebe, iako te ponekad vode u najkomplikovanije odnose koji te najviše povređuju. Ponekad deluješ slabo i krhko, ali ti to nisi čak ni kad si povređena i slomljena.
Koliko si neposredna, toliko umeš da budeš i delikatna i nežna. Otvaraš se onima koji te vole kao školjka, nudiš svoje bisere bez ustručavanja, ne podižeš zidove i brane, nego ih spuštaš. Uklanjaš sve prepreke da bi omogućila drugom biću da ti priđe, da te vidi, razume, doživi. Povezuješ se duboko i trajno, ali možda suviše brzo – jer se ne plašiš i nemaš distancu, a druga osoba možda treba da pređe duži put nego ti i da pronađe u svom srcu hrabrost i poverenje koji su zatrpani lošim iskustvom. Zbog toga ponekad moraš da čekaš da onaj koga voliš shvati ko si, da ti poveruje, da se opusti, da se prepusti – za svakog drugog, to je proces duži nego za tebe, jer ti ideš otvorenog srca direktno u ljubav. Ne pokušavaš da se zaustaviš, nemaš odbranu, strategiju i taktiku, ne bojiš se da budeš povređena. I zato ti se tako često i dešava da budeš povređena. Ti ne možeš da se zaštitiš od toga, ali ti znaš ono što drugi ne znaju – niko ne može da se zaštiti od povređivanja u ljubavi, a oni koji misle da su se zaštitili, oni nisu nikad ni upoznali ljubav koju ti poznaješ. Oni koji se štite, propuštaju najdublje i najsnažnije iskustvo koje ljudsko biće može da ima. Oni se nikada ne predaju celi, nikada ne veruju do kraja, nikada ne daju sve od sebe – emotivni zabušanti, koji se provlače kroz ljubav, kao loši đaci kroz školu. Tužno je to. Mogla bi da zaplačeš svaki put kad se setiš koliko si volela neke muškarce koji nisu uopšte mogli da shvate i dožive ljubav onako duboko i predano kao ti.
