Negde sam jednom čula nešto o produbljivanju partnerskog odnosa, čemu nisam mogla da poverujem:
U redovnim periodima zbližavanja, odnosno, kad osete da su se udaljili i da im je potrebno da izbalansiraju odnos, partneri treba svakog dana da sednu i porazgovaraju. Tačnije da saslušaju jedno drugo.
A svako od njih treba da odgovori na tri zahteva:
– Reci mi ono što misliš da treba da mi kažeš.
– Reci mi ono što mi nikad nisi rekao.
– Reci mi ono što si slagao.
Au, pomislila sam, da li je iko spreman na ovakvu iskrenost u partnerskom odnosu?!
Bila sam tada dvostruko mlađa nego sada i sumnjala sam. Znam da postoje ljudi koji jedno drugom odgovaraju na ove zahteve i znam da su još u braku. Osim njih, nisam srela još ni jedan par, spreman da ide ovako duboko.
U suštini, ako odnos nema dubinu, nema ni širinu. Svodi se na tesne okvire međusobno prihvatljive, očekivane i zahtevane razmene, koja podrazumeva bezbednost – u njoj se neće desiti ništa zbog čega će odnos biti poremećen.
Ali ako se sami suočimo sa tri stvari koje treba da kažemo partneru i koje treba da čujemo od njega, smrznućemo se.
Lako je sa onim što mislimo da on treba da zna. Mada se desi i da mu to prećutimo, ili nekako uspemo da zaboravimo da mu kažemo.
Sa onim što mu nikada nismo rekli, i onim što smo slagali, stvari postaju zajebane.
Šta je to što mu nikada nisam rekla? Oh, možda je nešto lepo. Ali ako treba mesec dana da odgovaram na ova pitanja, za koje vreme ću potrošiti lepe stvari koje nisam rekla? Za dva ili tri dana?
A tek laganje! Uopšte nije pitanje da li sam nešto slagala, nego šta li sam sve slagala?! Ko će svega da se seti? I za koje vreme ću potrošiti one besmislene, glupave I benigne laži? Za nedelju ili dve?
I šta kad mu kažem tri stvari koje mu zdrave pametni verovatno nikad ne bih rekla? Kako će da reaguje? Šta će posle da bude sa nama?
A šta li bi tek on meni rekao? Da li sam uopšte u stanju da čujem stvari koje mi je prećutao i slagao? Kako bih ja reagovala? Šta bi bilo posle sa nama?
Totalni bedak.
Zar je moguće da smo se toliko udaljili?
Da toliko nemamo poverenja jedno u drugo?
Da nam je veza toliko labava i krhka, da su dovoljne tri istine da je razore?
Kako je strah zauzeo mesto ljubavi? Kako su lični interesi i potrebe izgubili legitimitet i otišli u ilegalu?
Zar je moguće da me ova veza toliko sputava?
Zar je moguće da se i on tako oseća?
Zašto smo mi onda još uvek zajedno?
Vidite kuda vodi samo razmišljanje o tri istine koje treba da kažemo partneru i da čujemo od njega?
Ali, svako preispitivanje odnosa se u suštini završava istom upitanošću – zašto smo mi još uvek zajedno?
I ako sa bilo kog kraja da krenemo, završimo sa istim pitanjem, odgovor je više nego nametljiv. Pokušajmo sa tri istine.
Možda je i jedna dovoljna da nas spase. Od veze u kojoj smo se izgubili, udavili, zamrli, skvrčili, ućutali, otupeli.
Ali potrebne su veće i istrajnije doze istine, da veza potraje, da se održi, da u njoj ostanemo zato što to biramo, a ne zato što osećamo da je kasno i da nemamo više kud.
Rado bih prihvatila izazov. Rizikovala bih sve, zarad istine. Tolerisala bih i prebolela bih sve, zarad iskrenijeg odnosa, dubljeg razumevanja, veće prisnosti i povezanosti. Zarad ljubavi.
Samo treba da nađem ljubav.
