Hot topics

7 ključnih razloga zašto je jedini pravi standard lepote onaj koji sama postaviš

Kako da se našminkaš kada nosiš masku?

7 najpopularnijih modela vereničkog prstenja i burmi u 2020.

3 ideje kako da provedeš odmor u gradu – i ipak dobiješ leto za pamćenje!

Jutarnji rituali uz koje će ti svaki dan biti dobar dan!

#Staycation? Ovo su naši predlozi kako da provedete najbolje leto ikad!

Sve što ti je potrebno za savršenu, opuštajuću kupku

Kako da održiš kosu zdravom nakon farbanja kod kuće?

3 razloga zašto je novi Huawei P40 Pro+ pravi izbor za tvoj novi mobilni telefon

Ideje za doručak po preporuci wellness eksperata

1/2

Potreba za kontrolom nastaje iz straha od promene – težimo da zadobijemo ono što nemamo, a kad to osvojimo, onda težimo da ga zadržimo i opiremo se svakoj promeni, koja zahteva da se i mi menjamo, da se prilagođavamo okolnostima, da dopuštamo stvarima (ljudima i događajima) da dolaze i prolaze, kao da se mi tu ne pitamo ništa. Hteli bismo da budemo glavni u svom životu i čini nam se da to jesmo, ako čvrsto držimo konce u svojim rukama. Međutim, koliko god čvrsto stezali, koci se kidaju, ako im ne dozvoljavamo da se razmotavaju i namotavaju, upliću i raspliću. Upinjući se da uspostavimo kontrolu, odbijamo da prihvatimo da je jedina kontrolu koju možemo imati, takozvana unutrašnja kontrola. To znači da shvatamo da smo sami odgovorni za svoje izbore i odluke, da smo uglavnom sami zaslužni za svoje uspehe i proboje, kao i da smo verovatno sami uzrokovali svoje padove i poraze.

Oni koji ne prihvataju odgovornost, a teže da kontrolišu stvari, postaće sasvim neurotični i nesposobni da se fokusiraju na ono što je zaista važno i na šta zaista imaju uticaj, jer će stalno osećati da su se okolnosti zaverile protiv njih, da su drugi krivi za loše stvari koje im se dešavaju i ljute se na druge kad ne ispunjavaju njihova očekivanja i ne pružaju im pažnju, ljubav i poštovanje koje smatraju da zaslužuju. Skloni takozvanom spoljašnjem tipu kontrole, imaju veoma napete i komplikovane odnose i njihovo najčešće stanje je ljutnja i frustracija.

Lako je okriviti sve i svakoga za sve neuspehe, nesreće, depresiju, greške – partneri, država, retrogradni Merkur, hemija mozga, visok vazdušni pritisak. Uzrok naših nevolje je uvek izvan nas i mi tu ništa ne možemo, iako besnimo na sav glas i veoma smo frustrirani. A kad nam neko kaže da prestanemo da kukamo i da nešto učinimo, onda smo još i uvređeni, jer nas niko ne razume i ne zna kako je nama teško i da bismo mi sigurno uradili nešto, kad bismo mogli, ali ne možemo, jer nas niko ne razume i sve je protiv nas… I tako u krug. Pronalazimo opravdanje za svoja stanja i osećanja, okrivljujući okolnosti i druge ljude, kategorično odbacujući sopstvenu odgovornost.

I koliko god to košmarno i suludo bilo i dalje je lakše nego učiniti ono što je teže – preuzeti odgovornost (ne za okolnosti, nego za svoje delovanje u skladu sa okolnostima, ili uprkos njima) i pokrenuti se, učiniti sve što možemo da promenimo, poboljšamo i unapredimo svoj položaj, svoje emotivno i psihološko stanje, svoje odnose, svoj život.

Editors choice