Znate, nekad je Bono Vox nešto prozivao Srbe, baš smo ga hejtovali. A Bono je Neko. Faca. U2. Imao je neku garanciju integriteta, koliko god ga diskreditovao. Oni koji nisu skloni oštrom osuđivanju, komentarisali su žalosno “šta će mu to, pobogu, što se glupira”. Ali to može da kaže neko ko je imao Jugoslaviju u opisu svog nacionalnog identiteta. Šta da kaže neko ko ima samo izgaženu i rasprodatu Srbiju u opisu nacionalnog debiliteta? Nisam jugonostalgična.
Naravno da sam svesna da je ovo sada proisteklo iz onog onda i da grozna sadašnja vremena uvek dođu da naplate dugove dobrih starih vremena. Samo me zaista trese groznica gorkog cinizma, kad se suočim sa aktuelnim, savremenim, transparentnim i preovlađujućim debilizmom, od koga se inače pažljivo čuvam.
Ali, prolazi taj virus i kroz tri sloja maski ispod vizira. Osećam se bolesno od aktuelnih površnosti. Pišući o njima, osećam se još bolesnije. Osećam se kao saučesnik u zločinu protiv suštine.
I šta da radimo mi, koji ništa ne osuđujemo oštro, već se trudimo da prodremo do suštine, da shvatimo motive, da uhvatimo smisao i čujemo odjeke istine u klisuri Teorije zavere, kojom protiče reka Manipulacije i vitlaju vetrovi Demagogije i Mediokriteta? U šumu? Pod zemlju? U pokret otpora protiv Matriksa? Pa, već živimo neke filmovane košmare, možda ćemo materijalizovati još neke, ako nastavimo da se osećamo kao ogorčena i ugrožena manjina.
Mislite o tome. A ne o uticajnim lipovim… mladicama.
Naslovna fotografija: WANNABE MEDIA
Aleksina Đorđević
