Dok se borimo za jednakost u svim ostalim aspektima života, u muško-ženskim odnosima stvari su prilično retro neravnopravne. On treba da priđe vama, a vi treba da prihvatite ili odbijete. Da li ste pomislile nekad, koliko ste dobrih muškaraca propustile, samo zato što ste čekale da vam priđu, a oni nisu skupili hrabrost?
Za muškarca, ta igra lova uvek je kockanje sa samopouzdanjem. On treba da bude naviknut da bude odbijen. I da pritom ima dovoljno socijalnih veština, šarma, drskosti, hrabrosti i rešenosti da i dalje pokušava. Možda sve krene dobro. Priđe vam, započne ležernu konverzaciju, naruči vam piće. Ponudi da prošetate, otprati vas kući. Pita vas da se ponovo sretnete, traži vam broj telefona. Pozove vas da svratite kod njega. Da, lako je njemu, njega vodi penis-kompas i jedino mu je cilj da postigne cilj. A vi treba da zadržite njegovo interesovanje, da poželi da vas sutra pozove i da se ponovo sastanete i da se ponovo trudi oko vas. Osim što mu nije lako. Mora da bude spreman na odbijanje. I da se pita da li ga odbijate zato što vam se ne sviđa, ili zato što ne želite da se olako predate, zato što ste namerili da ga smotate i privežete, ili zato što nemate nikog boljeg u opticaju, pa ćete ga provozati neko vreme i naterati da izliže đonove šetajući je u nadi da će biti nagrađen u nekom trenutku. Ili možda neće. Muškarac mora da bude spreman da bude izvozan i odbijen, privučen i odbijen, držan na distanci i zatim ipak odbijen. A za sve to vreme on treba da održi nivo šarma, upornosti, ali i tolerancije, da ne deluje izgladnelo, nestrpljivo i očajnički, da pokaže zainteresovanost, ali ne i nasrtljivost, poštovanje, ali ne i otvorenu želju da vas strpa u krevet.
