I onda se ljutimo što nas kuliraju, što nas ne zovu sutradan, što im je teško da se trude i što ne smatraju da je sasvim normalno i ispravno da mi njih stalno odbijamo, dok se ne steknu uslovi, dok ne zasluže, dok se ne pokažu dovoljno dobri, vredni pažnje i zanimljivi, kao i istrajni, pozitivni i dobro raspoloženi. A mi odlepimo ako izostane poziv. Nama je dozvoljeno da šizimo, žene smo.
Činjenica je da najmanji broj muškaraca ima potrebne socijalne veštine, nesalomivo samopouzdanje i pravu kombinaciju šrama, drskosti i zainteresovanosti, da nas očara kao na filmu. Mnogi dobri muškarci su stidljivi, ranjivi, nesigurni i željni ljubavi, baš kao i mi same. Za mnoge od njih predviđeni scenario za koji se očekuje da su ga savladali i osnažili se (kroz iskustvo stalnog odbijanja) predstavlja horor koji ne žele da ponove. Povređeni su i ne snalaze se u muško-ženskim igrama gladi. Nisu dobri lovci i ne žele da budu lovci. Ne žele sa ženama odnose iz srednjeg veka. Žele partnerku koja im uliva poverenje. Na koju mogu da se oslone. Da ne moraju toliko da rizikuju i da se kidaju. Neku koja odmah zna šta hoće i kojoj se baš dopadaju takvi kakvi su.
