Neko se odjednom više ne javlja i ne pojavljuje, što jasno govori da ga više ne zanimamo, ali ostavlja otvoreno pitanje da li smo ga uopšte i zanimali. Možda je sa nama samo flertovao, jer nije imao pametnija posla, a onda su se, očito, pametnija posla pojavila i odvukla mu svu pažnju.
Možemo da nagađamo, ali razlog i nije važan. Važno je da smo pogrešno procenili situaciju, da sa tom osobom nismo ni bili na istoj frekvenciji i da su naša očekivanja izneverena. I još je gore što to verovatno nema veze sa tom osobom, nego sa našom sposobnošću da procenjujemo i sa našom sklonošću da očekujemo. Ništa se nije desilo, ali u našoj glavi, srcu, telu, sve se već odigralo. Hemija je proradila, mašta je proradila, leptirići su proradili – bez obzira što nas je razum upozoravao da budemo oprezni i da ne skačemo naglavačke u bazen romantike, zato što u njemu možda nema ničeg što će nam ublažiti udarac glavom o betonsko dno.
Prekid veze koja to nije grozan je i u slučaju izvikanog prijateljstva s povlasticama, koje to takođe nije. Prijatelji ne ostavljaju jedni druge na cedilu i ne ukidaju povlastice. Prijatelji ne izazivaju patnju, nego je ublažavaju. Kada naš povlašćeni prijatelj prestane da nam bude na usluzi, ili još gore, započne vezu, nema više ničeg ni od prijateljstva, ni od povlastica.
Zašto je to gore od raskida veze? Zato što osećate da vaše povređeno srce i uvređeni ego uopšte nemaju pravo glasa. Ne možete da prozivate svog povlašćenog prijatelja da vas je izdao i razočarao, jer nije trebalo ni da očekujete da se to neće desiti.
