Recimo da je monogamija nametnuta kao zvaničan okvir partnerskog odnosa i da se deklarativno prihvata kao takva. Ali toliko ljudi stalno krlizi iz tog okvira na toliko načina, da je neminovno zapitati se o tome koliko je monogamija funkcionalna, koliko je neprirodna i koliko je prihvatljiva. Najprostije je potražiti odgovore u prirodi. A tamo ima raznih primera monogamije i poligamije, odnosno partnerstva i zajedničkog staranja o potomstvu, kao i parenja sa različitim partnerima i samohranog roditeljstva. Dakle, prirodno je i jedno i drugo. Sledeće pitanje je šta je prirodno za tebe, a šta za tvog partnera i kako uskladiti prirode, ako se razlikuju u tom smislu.
Pitanje monogamije nije pitanje vernosti, jer vernost je pitanje odluke. Ne želiš da praviš izlete van veze, jer je to suprotno tvom sistemu vrednosti i ne želiš da povređuješ partnera, jer znaš da bi ga to povredilo, a ne želiš ni da varaš i kriješ i živiš u laži, jer to nije način života koji biraš. Zato je vernost tvoj izbor i nastojiš da ga se držiš što bolje umeš i da odoliš iskušenjima kojih uvek ima.
Suštinska monogamija tiče se povezanosti ljubavi i seksa, povezanosti sa partnerom, povezanosti sa sobom – sve te veze su gusto prepletene i dopunjavaju jedna drugu. Za monogamnu osobu seks gotovo da ne postoji ako ne postoji partnerski odnos – njena strast se budi u odnosu na partnera i usmerava se na njega na svim nivoima odnosa.
