Nešto postaje integralni deo našeg sistema vrednosti, naših stavova i pogleda na svet, našeg iskustva, tek onda kad je završeno, kompletirano, zaokruženo. Ako je bilo potrebno pet ili deset godina da najzad okončate lošu vezu, posle toga, sa iskustvom, uvidima i stavovima koje ste osvojili, nećete sedeti i očajavati što ste toliko vremena uložili ni u šta, protraćili i propustili ko zna šta, nego ćete ceniti ono što ste naučili. O sebi, o vezama, o životu, o tome šta je stvarno važno.
Setite se “Petog elementa” – vreme nije važno, samo je život važan. A život se računa intenzitetom i smislom, a ne vremenom. Vremena nikad nema, iako je vreme večno. Vreme je već prošlo, iako je čitav život pred nama. Jedan momenat intenzivne stvarnosti nadoknađuje godine uspavanosti. Vreme je relativno, toliko je jasno svakome, iako logika pokušava da nas demantuje. U sedoj kosi, borama i telesnoj slabosti nema ničeg relativnog, to je starost koja ima samo jedan izvestan kraj. U našem doživljaju da nam vreme izmiče i prevazilazi nas, ili da raspolažemo svim vremenog ovog sveta, sadržan je sav relativitet. Vreme je više subjektivno nego relativno. Ali, s obzirom i bez obzira na svu filozofiju, vreme koje ste proveli u lošoj vezi, jednog trenutka se okonča i onda počne neko drugo vreme, u kome se suočavate sa svim onim što ste izbegavali, dok ste boravili u vremenskoj kapsuli loše veze. Neminovno sazrevate, širite svoje granice, menjate percepciju. Neminovno. Jer čim izađete iz zone komfora, naletite na odgovore na pitanja koja ste sebi godinama uzalud postavljali, ili izbegavali da postavite.
