Kako je moguće da je loša veza predstavljala zonu komfora, kad ničeg komfornog u njoj nije bilo?! Sve vas je žuljalo i bili ste stisnuti i ograničeni sa svih strana. Strah vas je žuljao, nezadovoljstvo vas je stiskalo, emocije su vas izobličavale, a opet, proveli ste tolike godine u tako neudobnom položaju. Da vas neko natera da sedite na tvrdoj stolici sa rukama na leđima dva sata, pobunili biste se čim bi počele da vas bole ruke i da vam se piški, ako se već ne biste pobunili odmah i odbacili nečiji zahtev da sedite u tako neudobnom položaju. Ko je tražio od vas da provedete godine u lošoj vezi? Vaša savest? Vaša podsvest? Vaše vaspitanje? Vaša okolina? Vaša pogrešna ubeđenja o tome šta veza i ljubav treba da budu? Da. Partner vam je samo bio pravi saigrač u toj igri. Neko ko je sa pitanjima sopstvene savesti, podsvesti, vaspitanja, uticaja okoline i pogrešnim ubeđenjima bio savršeno kompatibilan vašim predispozicijama za realizaciju loše veze. Koliko je to bolesno?
Ali to nije pravo pitanje. Upitajte se koliko je to smisleno. Jer ako ste nešto naučili – a jeste, jer ste tu vezu najzad okončali, iskoračili iz kaveza zvanog zona komfora i suočili se sa samoćom, strahovima, željama i potrebama – onda to nije bilo bolesno, nego potrebno, da biste došli do sebe. Zašto vam je za to trebalo pet, šest, osam, sto godina? Ah, relativnost i subjektivnost, setite se. Možda vam je zapravo trebalo pet života, a tek u ovom, šestom, uspeli ste da izvedete proces do kraja u svega pet, šest godina? Dragocenosti su skupe. Isto je i sa dragocenim iskustvima. A valuta kojom plaćamo sva svoja iskustva je vreme. I zato su nam sva iskustva dragocena. I kad pomislimo da smo baš i mogli bez nečega, setićemo se da se sledeći put zapitamo, kad poželimo da odgovorimo na izazov, ili kad ne želimo da razmišljamo zašto se u nešto upuštamo, da možda sasvim komotno možemo bez toga i da to što bismo naučili sa tim iskustvom, možda ne vredi vremena koje ćemo u to uložiti.
