Ženska solidarnost je moguća i (više nego ikad) poželjna
Žena ženi može (i mora) biti prijatelj. U najnovijoj filmskoj adaptaciji dešavaju se i trenuci sukoba mišljenja i ozbiljnih svađa sestara; u trenutku besa, jedna od sestara, pronalazi roman na kome je Džo vredno radila i spaljuje ga; ipak, kada joj je bila potrebna pomoć, Džo joj spašava život i zaboravljaju na sve nesuglasice. Čini se da je više nego ikada važno da razumemo, ohrabrimo i podržimo jedna drugu umesto da jedne drugima budemo “kamen spoticanja”. U još uvek pretežno muškom svetu, jedne druge bi trebalo da inspirišemo i motivišemo da svakodnevno budemo sve bolje verzije sebe kako bismo sačuvale slobodu, samopoštovanje i samostalnost.
Imaš pravo da tvoji snovi budu drugačiji od svega “društveno prihvatljivog”
Sasvim je u redu ako poput Džo želiš da radiš na sebi, svom obrazovanju, karijeri i ne razmišljaš o formiranju porodice (bilo trenutno ili inače). “Društveno prihvatljivo” ne mora biti najbolje za tebe jer svaka od nas je posebna. Ti najbolje znaš šta je ono u čemu si najbolja, koje su tvoje snage, a koji strahovi i slabosti, šta je ono što vidiš kao svrhu svog postojanja, šta je ono o čemu sanjaš. I to je nešto o čemu odlučuješ isključivo ti, a nikako okruženje ili društvene norme.
U redu je ako želiš da se posvetiš isključivo porodici
Najstarija sestra Meg u jednom trenutku odlučuje se na brak, što izaziva tugu kod Džo. Međutim, kao što je sasvim u redu ukoliko želiš da se posvetiš isključivo karijeri, u redu je i ako je tvoj san da stvoriš divnu porodicu kojoj ćeš posvetiti sve vreme ovog sveta. Naravno, u redu je i ako želiš da balansiraš između porodičnog života i odabrane karijere. U suštini, sve ono što te čini srećnom i zadovoljnom, a samim tim dobrom (ćerkom, prijateljicom, sestrom, suprugom, majkom, devojkom) je sasvim u redu. Nemoj nikada pomisliti da radiš nešto pogrešno ukoliko je tvoj fokus samo porodica. Naravno, sve dok je to isključivo tvoj izbor.
Samostalnost je pre svega u glavi, a ne u društvenim okolnostima
Ma koliko da su okolnosti teške i da nam ne idu na ruku (kao što je često bio slučaj u “Malim ženama”, na primer kada Džo bezbroj puta biva odbijana jer se njen roman ne završava sa “živeli su srećno do kraja života”, odnosno žena nije na kraju udata, a kako kaže izdavač “mora biti udata ili umreti”) uvek imamo sebe i uvek bi trebalo da verujemo u svoj put. Samostalnost je pre svega naš osećaj, hrabrost i vera da smo spremne da se borimo za sve stvari koje su nam u životu važne. Jer ukoliko verujemo u to, stvaraćemo same prilike i učiniti da tako zaista i bude.
Biti jaka ne znači biti sama
U nekom trenutku, Džo ipak bira da svoj do tada usamljenički život spisateljice oplemeni tako što će u njega uvesti i nekoga koga voli. Činjenica da neretko možemo sve same, ne znači da ne bi trebalo da dozvolimo nikome da nam se približi i uveri nas da ne moramo same. Samostalnost i snaga ne isključuju postojanje emotivnog partnera u našem životu, naprotiv.
Sestre Marč naučile su nas puno i o ženstvenosti. Ženstvenost je i hrabrost da, iako same ponesemo svoje kofere, krenemo otvorenog srca dalje očekujući fatalni susret koji će nas uveriti da je ipak, uvek lepše kada ne moramo sve same. Ženstveno je i kada umemo da pružimo podršku drugim ženama u nekim njihovim poduhvatima i borbama, tugama i srećama koje su uvek vrlo bliske našim. I kada se radujemo, smejemo ili plačemo ne razmišljajući o tome da li u tom trenutku izgledamo najspektakularnije na svetu jer znamo da smo u očima onih koji nas vole najbolje. Kada težimo tome da budemo najbolja verzija sebe, kako bismo ono najbolje pružile i svetu oko sebe. Ali, svakako i kada umemo da oprostimo sebi greške koje je sasvim ljudski praviti. I kada priznamo da nam pažnja, ljubav i podrška, kao i svima, i te kako prijaju.
Naslovna fotografija: instagram.com/littlewomenmovie
Vladislava Milovanović
