Što gledamo dete kako trči i smeje se. Što nam je pahuljica sletela na nos. Što nam je mačka skočila u krilo i počela da prede. Što je drvo tako rascvetano i mirišljavo. Što ptice cvrkuću. Što nam neko uzvraća pogled. Što nam sve na svetu uzvraća pogled, ako umemo da gledamo. Što smo sami i sićušni u beskrajnom kosmosu, nevažni i nezamenljivi, jedini takvi na svetu u ovom trenutku. Što nikada nismo sami, ma koliko da smo sami i sićušni. Što nam se neko osmehuje. Što nam se sve osmehuje, ako umemo da uputimo osmeh. Što čudo nije nešto što treba da se desi i uveri nas da čuda postoje, nego je čudo što postojimo i što o čudima razmišljamo. I čudo je kako to uopšte možemo da zaboravimo, a zaboravljamo i pored tolike lepote i magičnosti života koji se u nama, kroz nas i oko nas vrtloži, uvire i izvire na toliko čudesnih načina.
Zaboravljamo ljubav. I nje nema samo kad je zaboravimo. Kad samo brinemo o tome šta nam još sve treba i šta još moramo da uradimo, da postignemo, da budemo, da stvorimo, da smislimo, prevaziđemo i pronađemo. Zaboravimo da zastanemo, makar jednom dnevno, da samo budemo. Da posmatramo, upijamo, osećamo – da popijemo ozdravljujuću pilulu ljubavi, dnevnu dozu poverenja u život, opuštenosti i radosti zbog neba, sunca, kiše, disanja, pogleda i osmeha.
Zapratite svoj omiljeni magazin na Youtubeu, Instagramu, Facebooku, Twitteru i pridružite nam se na Viber Public Chatu.
Izvori fotografija: www.melodijolola.com, www.wallpaperg.com, www.flipboard.com
Aleksina Đorđević
