Neke preporuke o pozitvnosti, privlačenju dobre energije i dobrih ishoda, sukobljavaju se sa praksom, ili barem sa načinom na koji se praktikuju. Jedan od njih je i kako treba dati drugima ono što ti najviše treba – to je kao ulaganje i oročavanje dobre karme. Daješ drugima ljubav, pažnju, vernost, vreme, novac, da bi se u karmičkoj banci nakupila kamata tvog davanja i da bi ti se vratila, kad energija “obrne krug” i dođe red na tebe. Ali po principu trgovine funkcioniše trgovina, a sa karmom se ne može trgovati – možda ćeš postizati zatvaranje tih krugova u nekoj meri (u onoj u kojoj si ubeđena u ispravnost svojih motiva i postupaka), kada svesno daješ drugima, ono za čim sama žudiš. A možda ćeš na taj način i doći do otkrovenja da bi mogla da daješ sebi i da to ni na koji način ne remeti karmičke i kosmičke račune – u nekom trenutku, potrebno nam je da shvatimo da je voleti sebe, davati sebi vreme, pažnju, nežnost, poklone, čin koji nas neguje i razvija i kojim ništa ne uskraćujemo drugima, već povećavamo svoje kapacitete za davanje i primanje i za ostvarivanje zdravih i stabilnih emotivnih i svih drugih odnosa sa ljudima.
Ali, često se stvari odvijaju nesvesno i dajemo drugima ono što i sami nemamo, bez ideje da ćemo to privući (da ćemo, okrenuti i zatvoriti energetski krug, pa ćemo i sami dobijati dobre stvari), već zato što prosto ne umemo da dajemo sebi. Pogrešna uverenja koja smo usvojili i razvili, sprečavaju nas da stavimo sebe na prvo mesto, verujemo da je sebičnost najveći greh, a potrebu da imamo dobre stvari (ljubav, pažnju, poklone, vreme) kompenzujemo tako što smo velikodušni i uvek spremni da drugima pružimo sve ono što nama samima bolno nedostaje.
Sopstvena praznina često nas nagoni da pomažemo drugima, da razvijemo moć davanja, kako bismo sami sebe, na nesvesnom nivou, ubedili da imamo šta da pružimo – jer u suštini, nije moguće davati ono što nemaš. Dajući ljubav koju nemaš, zapravo šalješ očajnički vapaj za ljubavlju, a davanje vremena, pažnje i poklona (koje ne daješ sebi) je izuzetno naporno i iscrpljujući. Davanjem onoga što nemaš, ostaješ prazna, dok te davanje onoga što imaš ispunjava.
Ako prepoznaješ sebe u sindromu davanja onoga što nemaš, osećaš se potrošeno i prazno i želiš da budeš bolja prema sebi i da se osećaš ispunjeno i zadovoljno, moraćeš da naučiš da praktikuješ ono što smatraš sebičnošću, a to znači da ćeš morati da radiš na sebi, da otvaraš neke bolne rane i da kopaš po njima, da pronalaziš uzroke svojih pogrešnih ubeđenja, da opraštaš onima koji su ih ulili u tebe i da ih prevazilaziš. A to je sve teško, naporno i sporo i nije izvesno da će se ikada završiti.
