Drugi deo popularnosti pak dolazi od činjenice da mladi vole anonimne aplikacije, odnosno, vole da na taj način saznaju šta neko misli o njima. Međutim, ovde sasvim opravdano možemo da se zapitamo da li nešto što je anonimno možda ipak postiže kontraefekat? Ako je komentarisanje anonimno, da li se na taj način podstiče loše, negativno ponašanje, sa naglaskom na digitalno nasilje?
Sama aplikacija se ogradila rečima da zahteva “positive feedback only” i da navodno, ukoliko se piše nešto loše, identitet korisnika može biti otkriven. Wow, zar će to sprečiti nasilnike? Govor mržnje na internetu je toliko velik da mi je sve manje jasno zašto se ljudi time bave i zašto jednostavno vole da mrze? Zar nemaju preča posla? Zar su toliko neispunjeni da izlaz traže u pisanju ružnih stvari o ljudima koje (u većini slučajeva) ne poznaju?
Uz ovo, uvek je interesantno pozabaviti se i samim subjektima – kako se oni osećaju kada dobiju negativan komentar ili kritiku? Kako reaguju? Ako smo pitali nekoga šta misli o nama, donekle se nadamo da će reći nešto lepo, nešto što će nas osnažiti i motivisati, na kraju krajeva, svakome treba malo zdrave podrške. Međutim, ukoliko prolaziš kroz težak period i umesto podrške dobiješ uvrede koje često nemaju čak ni zdravorazumsku osnovu, možeš samo da potoneš još dublje.
Zato Yolo ili bilo koju drugu sličnu aplikaciju ne treba da koristiš kao izvor potvrda da vrediš i da si savršena baš takva kakva jesi jer si ti – ti, posebna i svoja. Ili makar “prečešljaj” dva puta ko te prati i ko uopšte može da odgovara na pitanja koja postavljaš.
Naslovna fotografija: instagram.com/ourlifestylechoices
Ivana
