Neki ljudi se rode nasmejani, vedri i pozitivni i ostanu takvi do kraja života, ali većina ostalih, pozitivnih osoba, mora da se trudi i da radi na svojoj pozitivnosti. Da i sama pozitivnost ne bi postala neka vrsta maske, iza koje krijemo nezadovoljstvo, strah i nesigurnost, odnosno, da bismo odnegovali istinsku pozitivnost, moramo stalno svesno da je biramo. Zato je teško postati i ostati optimista – to zahetva rad, trud, volju, upornost, istrajnost.
Nasuprot tome, lako je biti negativan, nezadovoljan, ljut, uvređen, nezahvalan – samo treba da se prepustiš tim osećanjima kad se pojave i ne moraš da radiš ništa. To je još jedan od razloga zašto ni jedna dobra stvar nije laka i ne dolazi nam tek tako.
Pesimisti i negativci vole da istuču kako su u stvari realni, jer je život težak i jer je sve dobro teško osvojiti, a i besmisleno je truditi se, jer ionako sve pre ili kasnije pođe naopako i ako imaš i postižeš nešto dobro, moraš stalno da se trudiš da to održiš, da postižeš i dalje. Dići ruke je daleko lakše, nego uposliti ih. Zato što onda moraju da ostanu uposlene, da bi negovale i čuvale to što imamo.
U tom smislu, možemo negativnost, pesimizam i ogorčenost posmatrati kao lenjost duha. Lakše je odustati, nego istrajavati, iako nam to ne donosi nikakvo zadovoljstvo. U suštini, mnogo je lakše biti nezadovoljan.
