Tvoj novi saveznik u borbi protiv neželjenih dlačica: Philips Lumea

Ova serija će te inspirisati da se boriš (i izboriš!) za svoja ženska prava!

Da li će nam razvoj veštačke inteligencije doneti zastrašujuću distopijsku budućnost?

Detaljan vodič za odabir pudera prema tipu kože – koji će ti savršeno odgovarati!

Zašto je ishrana bogata antioksidansima idealan način da na zdrav način ubrzaš metabolizam i pripremiš figuru za leto?

Zašto nas je maskara obogaćena ekstraktom kokosa oduševila – a sigurni smo da će i tebe! (BLOG)

NAGRADNI KVIZ: Odgovori na svega 6 pitanja i pronađi savršen puder za svoj tip kože!

Fashion vintage stil uz koji ćeš biti prepoznatljiva na maturskoj večeri

Jelena Gavrilović o modi, trendovima i stilu: “Patike su postale moj novi modni fetiš!” (INTERVJU)

Kako da 40-te budu nove 20-te: Ako još uvek ne koristiš ovaj sastojak u nezi kože lica, bilo bi dobro da počneš!

Zašto moraš da odrasteš

Zašto moraš da odrasteš

1/2

Detinjstvo je metafora za otvorenost, nevinost, radoznalost, životnost, bezazlenost, za kojom posežemo da bismo opisali nekog kod koga je neka od ovih osobina jako izražena. „Kao dete neko veliko“ – kažemo za nekog ko je potpuno bezazlen i obuzet onim što radi, ko komunicira neposredno i pristupa ljudima sa poverenjem.

U psihološkom smislu, dete u nama je metafora za taj deo nas koji ima potencijal da se razvija, koji čuva našu vitalnost i energiju, ali, psihologija poznaje i „poziciju deteta“ koja nije metaforična, već se odnosi na to kako se osećamo u nekoj neprijatnoj situaciji. Tada nije ni malo pozitivno ni poželjno da ostanemo u poziciji deteta i potrebno je da osvestimo razloge i okidače koji nas stavljaju u neugodan i neželjen položaj.

Poznaješ te situacije – na poslu, u prijateljskim odnosima, u partnerstvu – kad šef, prijatelj, partner podigne glas, ili ti se obrati optužujućim tonom, ili te hladno i šturo informiše o nekim neprijatnim promenama. Nešto u tebi se odjednom smanji, kao kad Alisa (u zemlji čuda) popije onaj napitak za smanjivanje, samopouzdanje ti se istopi, naduriš se i spremiš se da teraš inat, ili ti dođe da se rasplačeš, ili pokušavaš da se odbraniš iako nisi kriva, ili se automatski osećaš toliko krivom, da ti se mozak od toga načisto blokira i samo trepćeš i ne znaš šta da kažeš i preduzmeš i nemaš ni jednu razumnu misao u glavi.

Zabaguješ. Osećaš se bespomoćno. I stidiš se. Kao što si se stidela kad si bila mala i kad si bila u centru pažnje odraslih (jer su hteli da pokažeš neku svoju posebnu slatkoću i micastost i prepametnost, ili su te zbog nečeg prozivali i kažnjavali, a tebi nije bilo jasno zašto).
I kad situacija prođe, stres ostaje i nikako da ga kanališeš – besna si što si sebi (opet) to dozvolila. Ljuta si na sebe, na osobe koje su te dovele u poziciju deteta, na roditelje. Spremna si da vitlaš osvetničkim ognjem i da spržiš sve krivce za tvoj gubitak samopouzdanja u kritičnim situacijama.

Editors choice