10 trikova za postizanje savršenog “no makeup” makeup look-a

Oh-la-la: Beauty trendovi koje ove jeseni “diktira” grad ljubavi – Pariz!

Kako stvarne žene rešavaju najčešće probleme sa kosom?

Mali trikovi koje možeš da primeniš kako bi imala više vremena tokom dana!

Kako da svoj stajling učiniš #streetstyle urbanim uz pomoć samo jednog komada!

WANNABE DIGITAL AWARDS 2018: Po prvi put u Srbiji, izabrani najbolji influenseri u čak 16 kategorija!

Prvi put mama: 9 pitanja o dojenju koja te možda muče, a nisi imala koga da pitaš!

4 jednostavne odluke koje možeš doneti kako bi dala svoj mali doprinos svetu

5 načina da se odgovornije ophodiš prema novcu

Kako da osvežiš svoj jesenji stil neutralnim nijansama

1/2

Detinjstvo je metafora za otvorenost, nevinost, radoznalost, životnost, bezazlenost, za kojom posežemo da bismo opisali nekog kod koga je neka od ovih osobina jako izražena. „Kao dete neko veliko“ – kažemo za nekog ko je potpuno bezazlen i obuzet onim što radi, ko komunicira neposredno i pristupa ljudima sa poverenjem.

U psihološkom smislu, dete u nama je metafora za taj deo nas koji ima potencijal da se razvija, koji čuva našu vitalnost i energiju, ali, psihologija poznaje i „poziciju deteta“ koja nije metaforična, već se odnosi na to kako se osećamo u nekoj neprijatnoj situaciji. Tada nije ni malo pozitivno ni poželjno da ostanemo u poziciji deteta i potrebno je da osvestimo razloge i okidače koji nas stavljaju u neugodan i neželjen položaj.

Poznaješ te situacije – na poslu, u prijateljskim odnosima, u partnerstvu – kad šef, prijatelj, partner podigne glas, ili ti se obrati optužujućim tonom, ili te hladno i šturo informiše o nekim neprijatnim promenama. Nešto u tebi se odjednom smanji, kao kad Alisa (u zemlji čuda) popije onaj napitak za smanjivanje, samopouzdanje ti se istopi, naduriš se i spremiš se da teraš inat, ili ti dođe da se rasplačeš, ili pokušavaš da se odbraniš iako nisi kriva, ili se automatski osećaš toliko krivom, da ti se mozak od toga načisto blokira i samo trepćeš i ne znaš šta da kažeš i preduzmeš i nemaš ni jednu razumnu misao u glavi.

Zabaguješ. Osećaš se bespomoćno. I stidiš se. Kao što si se stidela kad si bila mala i kad si bila u centru pažnje odraslih (jer su hteli da pokažeš neku svoju posebnu slatkoću i micastost i prepametnost, ili su te zbog nečeg prozivali i kažnjavali, a tebi nije bilo jasno zašto).
I kad situacija prođe, stres ostaje i nikako da ga kanališeš – besna si što si sebi (opet) to dozvolila. Ljuta si na sebe, na osobe koje su te dovele u poziciju deteta, na roditelje. Spremna si da vitlaš osvetničkim ognjem i da spržiš sve krivce za tvoj gubitak samopouzdanja u kritičnim situacijama.

Editors choice