Pitali smo nutricionistu: Sve što nisi znala o ishrani kada treniraš

#SheRuns21k: Iskreni osvrt na prvi trening devojke koja je do sada trčala samo za autobusom – ponekad!

Promocija novih destinacija: Avio-karte počev od 99 evra

7 razloga zašto se Sejšeli nalaze na svačijoj “bucket” listi

Destinacija koju moraš da posetiš ukoliko tvoje srce čezne za avanturom života!

6 makeup proizvoda koji se moraju naći u tvom neseseru!

Manikir kao izraz slobodnog duha! Šta je tie-dye trend?

Trikovi kako da “one dane u mesecu” učiniš lakšim!

Tri saveta za postojani tečni puder

Valentine’s Day what?! Mesto na kojem ćeš se odlično provesti sa svojim drugaricama, *onog* dana u februaru!

1/2

Detinjstvo je metafora za otvorenost, nevinost, radoznalost, životnost, bezazlenost, za kojom posežemo da bismo opisali nekog kod koga je neka od ovih osobina jako izražena. „Kao dete neko veliko“ – kažemo za nekog ko je potpuno bezazlen i obuzet onim što radi, ko komunicira neposredno i pristupa ljudima sa poverenjem.

U psihološkom smislu, dete u nama je metafora za taj deo nas koji ima potencijal da se razvija, koji čuva našu vitalnost i energiju, ali, psihologija poznaje i „poziciju deteta“ koja nije metaforična, već se odnosi na to kako se osećamo u nekoj neprijatnoj situaciji. Tada nije ni malo pozitivno ni poželjno da ostanemo u poziciji deteta i potrebno je da osvestimo razloge i okidače koji nas stavljaju u neugodan i neželjen položaj.

Poznaješ te situacije – na poslu, u prijateljskim odnosima, u partnerstvu – kad šef, prijatelj, partner podigne glas, ili ti se obrati optužujućim tonom, ili te hladno i šturo informiše o nekim neprijatnim promenama. Nešto u tebi se odjednom smanji, kao kad Alisa (u zemlji čuda) popije onaj napitak za smanjivanje, samopouzdanje ti se istopi, naduriš se i spremiš se da teraš inat, ili ti dođe da se rasplačeš, ili pokušavaš da se odbraniš iako nisi kriva, ili se automatski osećaš toliko krivom, da ti se mozak od toga načisto blokira i samo trepćeš i ne znaš šta da kažeš i preduzmeš i nemaš ni jednu razumnu misao u glavi.

Zabaguješ. Osećaš se bespomoćno. I stidiš se. Kao što si se stidela kad si bila mala i kad si bila u centru pažnje odraslih (jer su hteli da pokažeš neku svoju posebnu slatkoću i micastost i prepametnost, ili su te zbog nečeg prozivali i kažnjavali, a tebi nije bilo jasno zašto).
I kad situacija prođe, stres ostaje i nikako da ga kanališeš – besna si što si sebi (opet) to dozvolila. Ljuta si na sebe, na osobe koje su te dovele u poziciju deteta, na roditelje. Spremna si da vitlaš osvetničkim ognjem i da spržiš sve krivce za tvoj gubitak samopouzdanja u kritičnim situacijama.

Editors choice