I nastavljaš. Da podnosiš zanemarivanje, da visiš na čiviluku i budeš dostupna kad je njemu zgodno, da održavaš romansu koja postoji samo u tvojoj glavi i tvom aranžmanu, da se hraniš mrvicama koje ti daje i da preuveličavaš njihovu hranljivu vrednost. Da gladuješ. Što više umireš od gladi za ljubavlju, to su tvoja osećanja snažnija i tvoja volja jača – ti možeš da voliš za dvoje. Ma, za ceo svet! Snaga tvoje ljubavi će srušiti taj zid, on će shvatiti koliko mu značiš, koliko mu pomažeš i biće ti zahvalan i zid će se srušiti, a ljubav će poteći u bujicama. Pričaš sebi bajke i znaš da su bajke, ali nastavljaš da veruješ u njih, u ime ljubavi, dobrih namera i upornosti.
Ono za šta se držiš i što te drži, nalazi se u tebi, a ne u toj osobi od koje treba da pobegneš, koju treba da pustiš. Ljubav u koju se zaklinješ nema jedan bitan sastojak – poverenje u snagu, izbor i pamet druge osobe. Jer on može da izabere, i on bira, iako se tebi njegovi izbori ne sviđaju, iako se njima uništavaš. Ultimativna ljubav od tebe traži da ga pustiš, sa blagoslovom. Da poveruješ da on može sam, da će mu biti dobro bez tebe, a možda i bolje. Da će prestati da se brani od tvojih dobrih namera, kad prestaneš njima da ga napadaš.
Zašto to ne možeš? Zato što ćeš ostati prazna. Osetićeš da nisi neophodna, da tvoj trud nema odjeka, da tvoja ljubav i upornost nemaju uticaja, da si nebitna. Ostaćeš bez svog osećanja vrednosti i onoga što ti daje smisao, bez goriva. Jer to je tvoja hrana, a ne one mrvice koje dobijaš od onog čije zidove opsedaš. Na kraju, možda su tvoji nesebični porivi vrlo sebični. Eto zašto ne možeš da odustaneš od onog ko nije dobar za tebe – ne možeš da pustiš svoju misiju, a ne njega.
Fotografije: unsplash.com
Brankica Milošević
