Šta možeš da uradiš, osim da očajavaš?
Pa, možeš da se smučiš sebi, da ti dosadi ta nemoguća pozicija, ta teskoba, da se naljutiš i da opališ sebi par vaspitnih šamara, odnosno, da porazgovaraš sa sobom koristeći svoje kvalitete (poštenje, pamet, senzibilitet). Ponekad očajnička želja maskira pravu potrebu i tera te da se suočiš sa onim što je zakopano duboko u tebi. Zašto, zapravo, očajnički želiš nekog? Jer to dokazuje da ti ništa ne fali? Jer će tvoja majka prestati da te opterećuje svojim očekivanjima? Jer ćeš se onda osećati kao normalna osoba? Šta je ono što ti stvarno treba? Da li si spremna za odnos sa drugim ljudskim bićem, ili si zapravo smrtno preplašena od vezivanja i bliskosti? Da li tražiš ozbiljnu vezu i brak? Ili ti treba neko, tek da nisi sama i da sa njim provodiš ono malo slobodnog vremena što imaš? Da li ti treba samo seks? Da li si u stanju uopšte da sa nekim imaš samo seks? Da li se plašiš da ćeš pristavši na “samo seks” upasti u zamku i završiti do guše u vezi sa nekim ko ti uopšte ne odgovara, koga ne ceniš dovoljno i moraš da ga trpiš? Da li se plašiš zapravo, da bi svaki muškarac pre ili kasnije za tebe postao neko koga ne ceniš dovoljno i koga moraš da trpiš? Da li želiš da te voze i vitlaju osećanja, da bi se osećala živom, bila inspirisana i aktivna?
Nezgodan je taj razgovor sa sobom, svašta može da ispliva na površinu. Recimo to da si obična ljiga koja ne zna šta hoće, ili malograđanka čije vrednosti diktiraju vekovi patrijarhata, iako si kobajagi nezavisna i savremena. Ili da si sebična kučka, koju samo zanima da ugodi sebi. Možda su neprijatne istine ipak bolje od gajenja očaja? Ili možda nisu. Opremljena si svime što ti treba da pronađeš tačne odgovore. Imaš svest, razum, osećanja. Upotrebi ih, oslobodi se iluzija, naopakih ubeđenja i lažnih potreba i želja. Laknuće ti.
Izvor fotografija: instagram.com/humanlovers
Aleksina Đorđević
