Koliko god puta da čuješ izjavu ljubavi i potvrdu svoje vrednosti, nije dovoljno – ne da shvatiš da je tome koji ti izjavljuje ljubav i daje komplimente stalo i da mu se stvarno sviđaš, već da ispuni onu crnu rupu koju nosiš u grudima, kroz koju propada sva ljubav koja se u tebe uliva spolja.
“Volim te.” “Ti si osoba koja mi najviše znači u životu.” “Oplemenila si moj život.” “Ti si moj najbolji prijatelj.” “Mnogo si lepa.” “Divim ti se.” “Srećan sam što te imam.” “Šta bih ja bez tebe?”
Lepo je čuti. Na momenat, to radi. Ispunajva te toplinom, osećaš se dobro, ego na površini upija dobru energiju, ali tanak je to sloj, iznad crne rupe. Nije teško da poveruješ u nečija osećanja, ali onda se zapitaš šta toj osobi fali, kad u tebi nalazi sve te divne osobine, mora da nije baš normalna, ili uopšte nije realna. Dešava se i da se posvađate sa onim ko vam izjavljuje ljubav i daje komplimente i kad on kaže nešto oštro, kritično i grubo, to osetiš mnogo dublje – nekako je lakše poverovati da je to istina o tebi, a ne sve ono lepo što inače govori. Istina je da je istina i jedno i drugo, jer svaka dobra osobina ima svoje naličje i neko ko je plemenit, topao, nežan, pun saosećanja, velikodušan, pametan, strpljiv i pun razumevanja, i te kako može da bude hladan, grub, sebičan, odbojan, osuđujući, tvrdoglav, nestrpljiv, glup i uskogrud – u nekim momentima, kada okolnosti pritiskaju prekidače njegovih slabosti i strahova.
Zato onaj ko te voli nema moć da svoju ljubav ulije u tebe. Ima sasvim dovoljno posla sa ulivanjem ljubavi u sebe, sa održavanjem sopstvenog samopouzdanja i samopoštavanja, sa balansiranjem na ivici svoje mračne strane. Kad se oseća dobro, u tebi vidi najbolje, kad je nezadovoljan i uznemiren, vidi tvoje loše strane. Ogleda se u tebi.
To je jedan od zadataka bliskog odnosa – ogledanje. Kada nešto govorimo drugome, naročito kada to činimo pod nabojem, govorimo o sebi. Projektujemo se. Upotrebi to ogledalo, da vidiš sebe sa obe strane i da pokušaš da prihvatiš da su obe istinite.
