Loša veza spada u zonu komfora i teško nam je da izađemo iz nje. Tu znamo šta da očekujemo, a možda sumnjamo da ikako i zaslužujemo bolje, a takođe sumnjamo i da nam je kasno da tražimo to bolje. Tamo napolju je veliki neprijateljski svet, ovde među nama je mali i poznat, možemo da izdržimo. I tako, izdržavamo, a kad nas neko pita zašto, navodimo izgovore koje smo odavno smislili, za momente kad sami sebe pitamo zašto izdržavamo. Pa, dok ne postane neizdržljivo čak i po našim veoma rastegljivim kriterijumima, najčešće koristimo ove vrste izgovora.
Koincidencije
Pronašli smo neke znake da smo slični i povezani i držimo ih se. Rođeni smo istog datuma, majke nam se isto zovu, oboje smo deca iz rasturenih porodica, isto nam je kriva trojka gore levo, nosimo cvikere, oboje imamo mladež na istom mestu… Tražeći srodnost sa nekim, žudeći za bliskošću i vezom, u početku ovakve sličnosti smatramo znacima, koji su nas obeležili tako da se lakše prepoznamo i pronađemo. Kad postane jasno da znaci ne reflektuju sadržaj, da smo prešli granice tolerancije i ušli u trpljenje, mi se i dalje očajnički držimo simbola. Zašto bi oni postojali, ako mi nismo stvoreni jedno za drugo? A ovom izgovoru dodajemo i ostale, da bolje ubedimo sebe.
