Ne možemo dugo biti fascinirani i oduševljeni i nekoga bezrezervno obožavati – kad bismo mogli, onda verovatno ne bismo imali vremena i energije ni za šta drugo, jer zaljubljenost nas potpuno okupira i sve ostalo nam smeta da uživamo u letenju opijajućim emotivnim visinama. A ko visoko leti… mora da sleti, da se prizemlji, da promeni percepciju, perspektivu i koncept. I to je ono što se pre ili kasnije dešava u ljubavnim odnosima. Zaljubimo se najjače na svetu, poletimo u najviše visine, a onda lagano gubimo visinu, a ponekad i bolno padnemo, pogođeni strelama izdaje i razočaranja, mnogo pre nego što smo spremni da se sami prizemljimo. Svakako možemo i treba da očekujemo da će zaljubljenost prestati, jer je to prirodan sled stvari. A kad prestane, kad se suočimo sa realnošću, u bliskom kontaktu sa partnerom osećamo da se ne poznajemo dovoljno, ili da više nismo toliko zainteresovani i da nemamo ni volje da nastavljamo, da se bolje upoznajemo i čvršče vezujemo.
To nije ona osoba u koju smo se zaljubili
Naravno da nije. Zaljubili smo se u svoju ideju, u svoj doživljaj neke osobe, videli smo u njoj ogroman potencijal, glorifikovali smo neke osobine koje su nam u tom trenutku veoma prijale. Recimo, smirenost i stabilnost kojom neko zrači, deluje blagotvorno na naše nerve, ukoliko smo u prethodnoj vezi imali posla sa nervoznim tipom, koji je imao problema sa obuzdavanjem besa. Nova ljubav je obično “protivotrov” prethodnoj, ali kad prvo oduševljenje prođe, vrlo je verovatno da će nas nervirati baš te osobine koje su nas u početku privukle. Jer, lako se ispostavi da je smiren i stabilan tip zapravo nesiguran, inertan, nesposoban da donese odluku i da se pokrene i da je miran i povučen, zato što pokušava da se sakrije od života i odgovornosti.
