Mi prosto ne znamo šta bismo rekli u tim nekim situacijama kada se dogodi nešto beznačajno, ne znamo koga bismo opsovali, ako nam niko nije kriv. Život, sunce, koronu? Nemamo sa kim da se posvađamo i onda suze dolaze kao dogovor na nedostatak naših reči i psovki, koji ne mogu da zadovolje našu potrebu za pražnjenjem besa.
I znaš šta je najvažnije – da nakon plakanja osećaš olakšanje. Zato plakanje i služi. Da se ponovo osetimo praznim u pozitivnom smislu, da se umire ti nemiri u nama, da nestane pritisak i da konačno možemo trezveno da razmišljamo. A onda sledi osmeh i rečenica: Koja sam ja budalica, kada plačem zbog ovih gluposti? Ali i sama znaš da ti je bio potreban taj plač.
I znaš šta još – ako se i nakon plakanja osećaš loše, to je loše! To će ti reći svi psihoterapeuti. Zato pusti suze, olakšaj svoju dušu i onako će te videti samo tvoji ukućani, a oni su te do sada videli sto puta kako plačeš, zar ne?
I dobro je postaviti još jedno pitanje, a nadovezuje se na prethodno. Da li mi sada više plačemo jer sebi to dozvoljavamo, jer su naš društvene norme u tome sprečavale, jer nije po poslovnom bontonu plakati na sastanku, jer nije dozvoljeno plakati pred šefom, jer nije dozvoljeno da te privatni problemi slome da ne možeš da se isplačeš na poslu, ulici, u tramvaju, parku, taksiju? Pa mi smo sebi konačno dali oduška i to je fenomenalno!
Nekome će zato biti izazovno da se vrati u redovne tokove, ali ćemo kao što smo se navikli na ovu situaciju, navići i na ovu novu što dolazi. Idemo samo bez straha i sa po kojom suzom, ali uz obavezu da ima i osmeha. Jer, sve u životu je balans!
Naslovna fotografija: instagram.com/in.a.relationship.with.freedom/
Jelena
