Da ovaj tekst počnemo sa nekoliko informacija. Dakle, imam 28 godina, singl sam i živim sama, ukoliko ne računamo činjenicu da živim sa dve mačke (od skoro). Bavim se poslom koji me ispunjava, imam hobije, radoznala sam, imam prijatelje, izlazim, putujem i radim sve što bi jedna standardna mlada osoba koja se bliži tridesetim godinama radila u svom životu. Brinem o sebi, išla sam na terapiju, imam rituale u kojima uživam i koji čine da se osećam dobro i generalno – ne mogu da se požalim. A upravo ću to raditi u narednih 500 reči, manje/više. U poslednje vreme prečesto mi se događa da povežem nekoliko dana za redom u kojima skoro pa da ne vidim vrata svog stana, jer popodneva i večeri provodim sa prijateljima u različitim aktivnostima. Dok smo zajedno osećam se poletno, srećno i ispunjeno, ali onda kada dođem u stan, moja ličnost kao da se preokrene za 180 stepeni. Zašto?
View this post on Instagram
Taman kada sam pomislila da će me vikend proveden u “akcijanju” sa dragim ljudima oporaviti od stresa na poslu, napuniti moje socijalne baterije i podići nivo preko potrebnog serotonina u mom organizmu, desilo se upravo suprotno. Sreća i entuzijazam držali su me dok nisam prešla kućni prag i spremila se za spavajne, a onda je nastupio iznenadni osećaj praznine. Osetila sam se samom i kao da se odlazak na piće koji se desio nedavno, desio suviše davno. Naravno, nisam htela da ikome budem dosadna, po dobrom starom osećaju da uvek smetam svojom brigom ili tugom, pa sam tako ostala sama sa sobom i ni sa kime nisam iskomunicirala svoj osećaj praznine, koji je time samo još malo porastao. A onda se, u stilu overthinkera kakav jesam zapitala, zašto mi se ovo dešava?
Odgovor je, čini mi se, istovremeno veoma kompleksan i iznenađujuće jednostavan. Svako od nas je rođen kao društveno biće, i mada smo se rodili sami, život ne možemo provesti sami.
