Ako te ulazak u roditeljstvo plaši zbog toga što se bojiš da nećeš biti dobra u tome, što mnogo toga zameraš svojim roditeljima, a čini ti se i da nije moguće biti uvek dobar roditelj, to znači da si razumna osoba i sasvim spremna da gajiš dete. Druga vrsta pripreme osim svesnosti o sebi i svojim osećanjima, uopšte i ne postoji. Ali, u jedno možeš da budeš sigurna – bićeš bolja nego tvoja majka, a otac tvoje dece će verovatno biti bolji nego njegov otac i to je za početak, ne dovoljno, nego odlično. Evo zašto smo, generalno, u roditeljstvu bolji od svojih roditelja.
Više nam je stalo do toga kako se deca osećaju
Savremeni trend povezivanja sa osećanjima rezultirao je novim generacijama roditelja, kojima je jasno makar osnovno – da nije dobro potiskivati emocije i da su sva osećanja prihvatljiva i validna. Ne očekujemo da naša deca stalno budu srećna i normalno nam je da izražavaju sve nijanse svih svojih osećanja i to nas ne uznemirava. Mnogo nesrećnih ljudi ima stalno ljubazna i nasmejana lica, jer su u svojoj porodici „prolazili“ samo sa srećnim izrazom lica i vedrim ponašanjem – to je model opstanka, a ne izraz unutrašnjeg stanja. Mi prepoznajemo osećanja svoje dece i učimo ih da i ona to čine – da budu svesna svojih emocija i da se nose sa njima. Nije strašno ako se osećaš loše, imaš prava da plačeš i da se ljutiš, da budeš ćutljiv i nervozan i da kažeš svima da te ostave na miru, ili da tražiš utehu i ohrabrenje. Kad deca to umeju, znači da su naučili od roditelja – a možda su i roditelji to naučili zajedno sa njima.
