I kad znamo da smo u toksičnoj vezi (nemoguće je da ne znamo, jer svi o tome pišu i govore, više nego ikada), to nije ono što će nam pomoći da odlučimo i ostavimo tu osobu. Dok prođe zaljubljenost i hemija prestane da “radi” onom intenzitetom kao na početku, mi smo već razvile empatiju za probleme našeg voljenog i ne možemo tek tako da mu okrenemo leđa i pustimo ga niz vodu. Možda smo predodređene da ga spasemo, a on će zauzvrat biti zahvalan i zauvek nas voleti – to je jedna verzija bajke koju sebi pričamo sa puno žara. Ponekad to govorimo sebi u tajnosti, krišom i od sebe same, jer smo dovoljno pametne da ne verujemo u te klišee, a tada radije isključujemo svest, nego da priznamo sebi da nam se sviđa da verujemo u bajke i da ćemo i ovaj put ispasti glupače, potpuno svesno.
Osim toga, kad se vežemo za jednog muškarca, radije bismo da ostanemo vezane (po svaku cenu), nego da opet budemo same i da opet tražimo nekog novog. Nama nije baš zabavna potraga za novim muškarcem i navikavanje na nekog novog, dok je muškarcima baš to novo i nepoznato privlačno i u tome su u glavnoj prednosti u odnosu na nas. Lakše im je da prihvate novu partnerku, zapravo, pomisao na neku drugu (novu) ženu, nije im odbojna, nego privlačna. Nije ni to pravilo, i mnogi muškarci takođe oklevaju da prekinu odnos u kome se osećaju loše, iz istih razloga iz kojih većina žena ostaje u toksičnim vezama.
I postoji još jedan faktor – žena koja je bez partnera, nema dobar položaj u društvu. Smatra se da je ona na neki način falična, neuspešna, neispunjena i koliko god bila zadovoljna svojim životom, nije se dokazala kao žena, samo zato što nema muškarca (i decu). Društvo je daleko od toga da takvu ženu smatra snažnom i nezavisnom, jer nema potrebu da bilo kome na bilo koji način dokazuje svoju (žensku) vrednost i da je poštuje, jer ona sebe ne vrednuje prema rodnoj ulozi, nego ima izgrađene univerzalne vrednosti.
Možda smo glupe najviše iz straha – od društvene i porodične osude, od toga da ćemo biti ostavljene, ili da nas niko neće ni hteti ako smo beskompromisno ono što jesmo, ako ne pristajemo na manje od onog što želimo i ako odbacujemo ono što smo potrošile i prevazišle.
Da bismo u ljubavi bile pametnije, potrebno je da postanemo poštenije i hrabrije same sa sobom, u odnosu na ono što stvarno jesmo, što nam treba i što želimo da postignemo.
izvor naslovne fotografije: instagram.com/humanlovers
Brankica Milošević
