Možete li zamisliti da sa nekim provedete ostatak života, od ovog momenta, pa nadalje, u ljubavi?
Živimo u svetu koji je sav orijentisan ka budućnosti, ali ne poznaje trajnost. Sve je prolazno i potrošno. Bojimo se da prerano kažemo “volim te”, bojimo se da će se te reči izlizati i izgubiti značenje, ako ih često koristimo.
Možda ljubav na prvi pogled nije stvarna. Ali srce ne poznaje tu realnost – kad nekog “prepozna” odmah je spremno da se otvori i daje sve od sebe. Svaka ljubavna priča ima taj momenat prepoznavanja, tu atmosferu sudbinskog susreta i dubinske povezanosti. I ako ste štedeli reči, pa ste čekali da prođe godina, kako biste se uverili da je veza relativno stabilna, i tek onda ste počeli sa (rezervisanim) izjavama ljubavi, ne znači da to niste osećali već u prvim danima.
Možda bi trebalo da gradimo kulturu koja je uzbuđena zbog ljubavi, umesto one koja je na oprezu, koja se plaši, drži distancu, procenjuje i odbacuje čim nešto ne ide kako treba, jer život je suviše kratak, i svakako zaslužujemo bolje. Ali, ljubav se ne nalazi iza svakog ugla, kao što verujemo kad smo mladi i arogantni. Ljubav je retka i dragocena. I može se spoznati, čim se pojavi. Samo, teško ju je sačuvati.
Treba da nas zabrine visoka stopa razvoda i to što ne umemo da čuvamo ljubav. Učimo da gradimo odnose, a ne učimo da volimo, očekujemo da to ide samo od sebe, a kad krene, preplašimo se, kočimo, pokušavamo da upravljamo – bojimo se slomljenog srca i završimo sa višestrukim otvorenim prelomom. Ne fali nama više realnosti, nego više zanosa, stvarnog prepuštanja i iskrenog verovanja i poverenja.
Naslovna fotografija: instagram.com/travelcouple.edition
Brankica Milošević
