Poverenje je u emotivnom odnosu dragocenost i postignuće. Poverenje se poklanja, zaslužuje, opravdava. Tim redom. Jer teško da ima odnosa u kome poverenje nije bilo poljuljano, u kome neke laži i izdaje nisu oproštene, a poverenje moralo da se zasluži i opravda, jer je veoma teško ponovo ga pokloniti. Oprezne osobe ne poklanjaju poverenje – ne daju ga gratis, sa nadom da neće biti iznevereno, nego čekaju da druga osoba najpre zasluži njihovo poverenje i da svojim ponašanjem u svakom trenutku opravdava tu teško zasluženu privilegiju. Oprezne osobe žele da budu sigurne u nekog (ili nešto) pre nego što se predaju. One traže garancije, sigurnost, solidnost, stabilnost, jer ne žele da rizikuju lomljenje srca (i povređivanje sujete) i suočavanje sa životnim neizvesnostima i nepravdama.
Problem je u tome što to nije realno i što takve garancije ne postoje ni u jednoj oblasti života, što vrlo malo toga možemo da kontrolišemo (to je jedino naše ponašanje, reakcije i akcije), dok sve što ima veze sa drugom osobom, što dolazi od drugog, nije pod našom kontrolom i ne zavisi od nas, nego od te druge osobe. Kad si stalno oprezan, onda si stalno i sumnjičav i nikako ne možeš da se opustiš, jer zapravo, moraš da odlučiš da li ćeš se prepustiti, da li ćeš dati sebe, da li ćeš verovati nekome – zato što, koliko god dokaza o svojoj vrednosti druga osoba pružala, ona ne može da ispuni obećanje da te nikada neće slagati, izneveriti, izdati, niti se takvom obećanju može verovati, jer nije realno.
Oni koji lako poklanjaju poverenje, dele ga šakom i kapom, rasipaju i bahate se, kao da imaju neiscrpnu riznicu tog blaga koju uopšte ne drže pod stražom i ključem, nego je svima dostupna – baš to i imaju. Što više daju, to više imaju. Poverenje, ljubav, radost, životno zadovoljstvo – to su blaga koja se uvećavaju kad se neštedimice troše. Oni koji lako poklanjaju poverenje ponekad pomisle da su budale (jer ih drugi često tako vide i tretiraju) i da su mogli da budu malo pametniji (oprezniji) i da izbegnu povređivanje i iskorišćavanje. A onda zaključe da nisu mogli, jer da jesu, verovatno bi tako i postupili. Veći je poraz dozvoliti ljudima da te ubede da im treba pristupati kao nedostojnima, dok ne dokažu da su dostojni, nego im pružiti svaku priliku da pokažu (i otkriju) kakvi su stvarno – koliko god to opraštanja zahtevalo, koliko god bilo bolno i na kraju uzaludno. Oni koji lako poklanjaju poverenje, srećniji su od ostalih, jer sumnja i nepoverljivost usahnjuju izvore radosti i ljubavi i jer je za sreću potrebna hrabrost i otvorenost i spremnost da ego ućutka i da se ne pridaje neka naročita važnost samom sebi. Osobe koje lako poklanjaju poverenje nisu naivne i glupe, nego svesne da je sve rizik, da ni u čemu nema garancija i da je važno doživljavati, razmenjivati, davati, jer je život ionako besmislen i ako imaš prema njemu ziheraški stav, ništa veliko i čarobno nećeš doživeti, a to je prevelika cena za ono malo sigurnosti što možeš da osvojiš krećući se u granicama zone komfora.
