Unutrašnji glas nam šapuće, uglavnom tako tiho, da ga lako zanemarujemo – glas razuma i logike je mnogo bučniji i nametljivij – tako da intuiciju uglavnom doživljavamo kao onaj prvi osećaj koji nismo poslušali, pa su stvari pošle naopako.
Psiholozi kažu da je teško poverovati intuiciji zato što u nama postoji i osećaj takozvane “lažne hitnosti” koji često ne možemo da razlikujemo od unutrašnjeg glasa. Naša potreba da stvari rešavamo odmah i sada, da odmah dobijemo odgovore, učinimo nešto, pokrenemo se i delamo, dovodi do osećanja da postoji samo jedan pravi odgovor i rešenje i povećava strah od pogreške. Očajnički nastojeći da što pre nađemo rešenje, utišava glas naše intuicije do nečujnosti. Lažna hitnost je glas našeg ega, napadniji, bučniji, zahtevniji, od glasa našeg bića.
Intuicija je naše unutrašnje iskonsko znanje, mesto sa koga je naše biće povezano sa univerzumom, sa informativnim poljem koje se nalazi svuda oko nas i u kome se komunicira bićem, a ne egom. Kad pomešamo alate i koristimo ego, tamo gde treba da se vodimo intuicijom, grešimo. Delamo odmah, nastojeći da pronađemo zadovoljenje svojih potreba i želja, dok intuicija često traži od nas da se strpimo, zastanemo, pustimo, dozvolimo – veštine koje život u savremenom svetu odbacuje, potiskuje, negira.
Pozvani smo i podstaknuti da delujemo, da posežemo za ostvarenjem svojih želja, da ostvarujemo ciljeve ega, a ne istinske potrebe svog bića.
Tako neuki najmanje umemo da spojimo svoju božansku, bezvremenu i svoju ljudsku i vremenski ograničenu prirodu i da ostvarivanjem potreba svog bića, zauzmemo svoje mesto u materijalnom egoističnom svetu, odnosno, da materijalizujemo svoje duhovne vrednosti. Tome nas niko ne uči – religije uglavnom podstiču odricanje od materijalnog da bi se doseglo duhovno, dok je potrošačko savremeno društvo nešto lukavije – ono nastoji da proda i unovči našu potrebu za “nečim višim”, za duhovnim ispunjenjem i duševnim mirom.
U svemu tome glas ega se bolje čuje i više uvažava, nego glasić intuicije. A kad stvari krenu pogrešnim putem, ostaje nam samo da se kajemo zbog toga što smo odmah znali, ali nismo svesno uhvatili to znanje i primenili ga, jer nismo imali hrabrosti i poverenja da sledimo svoj osećaj.
Ego je povezan sa ličnošću, a intuicija sa mudrošću, a na nama je da pronađemo balans i sklad i da ne shvatimo ovo kao podvojenost, već kao jedinstvo – sve što jesmo, zahteva i zaslužuje realizaciju.
Jedino se širenjem svesti prevazilaze ograničenja ega i povezuje sa bićem i njegovim izvornim oruđem, intuicijom, zato treba da radimo na sebi, na osvešćivanju nesvesnih sadržaja i praktikovanju komunikacije sa glasom sopstvene intuicije. Tako ćemo naučiti da razlikujemo “lažnu hitnost” zadovoljenja potreba i trenutnog rešavanja problema, od unutrašnjeg glasa koji nas upozorava i usmerava.
Svako ima pristup intuiciji, ali nam je potrebna vežba i obuka da bismo naučili da razlikujemo svoje intuitivno znanje, svoju unutrašnju mudrost, od želja ega i pritiska uslovljenog uma.
