Ti terapeuti, obično znaju svoj posao. Kojom god vrstom terapije da se bave, imaju rezultate. Njihovi klijenti doživljavaju progres, proboj, imaju uvide, prevazilaze pogrešna ubeđenja, šire vidike, osnažuju se.
Mislite da samo poremećene osobe idu na terapiju? Ludaci? Depresivci, neurotičari, psihotičari, vlasnici bilo koje zvanične ili laičke dijagnoze? Mislite da vam treba dijagnoza, da biste išli na terapiju, kao što vam treba dozvola da biste vozili auto? Pa imam dobru i lošu vest za vas.
Prvo loša, naravno. Niste u pravu. Dijagnoza nema veze sa potrebom da bolje razumete i prihvatate sebe. Dobra vest je da ako baš insistirate na dijagnozi, sigurno može neka da se nađe. Jer sto posto niste baš normalni. Ups, to je možda bila loša vest? Ma nema veze, to je ionako pitanje percepcije. Za mene je saznanje da smo svi opaljeni i da nam treba pomoć veoma oslobađajuće. To znači da ne moram da strepim da sa mnom nešto nije u redu i da ću poludeti. Jer to se sigurno već desilo. Funkcionišem kao i svi ostali, variram na skali ludila od malo do ko zna koliko. I kontam da je loša vest ono kad niste u pravu – loša vest za ego. On mnogo voli da bude u pravu. A ako imate tako dominantan ego, koji gazduje vašom ličnošću, onda se identifikujete prema percepciji ega, a ne prema ispunjenosti u svom srcu i miru u svojoj duši. I naravno, čini vam se da je to normalno. Nije, samo je uobičajeno. Ali ako vam je dobro, onda ništa. Svet je ionako pun ludaka, prepoznaćete ih po tome što su svi u pravu. Manji deo ostalih lud je na neki zanimljiviji način.
