Kad nam nešto fali, ne osećamo se dobro, imamo glavobolju, vrtoglavicu, skače nam pritisak, nešto nas boli, potrebna je neka hirurška intervencija, pokušaćemo da pomognemo sebi. Posegnućemo za onim što znamo da radi, ili ćemo otići kod lekara, ako smo dovoljno savesni, ili dovoljno uplašeni, ili ne možemo to da izbegnemo. U mnogim slučajevima možemo da pomognemo sebi na mnogo načina.
Kad me boli glava, ponekad držim ohlađenu krpu na čelu, dišem i transformišem bol u pritisak, koji onda otpuštam kroz disanje i vizualizaciju, a ponekad sam suviše nervozna i malodušna za to, pa jednostavno popijem brufen. Ponekad samo razmišljam o onome što mi je verovatno izazvalo glavobolju i čekam da prođe. Zavisi koliko imam vremena i kako sam raspoložena. Hoću da kažem da je ista stvar i kad se emotivno i psihički osećamo loše i nestabilno. I da su unutrašnja stanja i telesni simptomi tesno povezani. I da možemo da biramo kako ćemo ih tretirati. Možemo tragati za dijagnozom i gutati lekove, možemo se okrenuti alternativnim metodama, možemo menjati metode i terapeute, dok ne pronađemo ono sa čim smo kompatibilni, što smo u stanju da razumemo i prihvatimo i za šta mislimo i osećamo da nam čini dobro. Stvar je subjektivna. Baš kao što je i realnost subjektivna. Ali to ne znate dok ne saznate. A takve stvari retko otkrijete sami.
Svako ko je na putu razvoja, oseti potrebu za vođstvom. Možda krišom od sebe tražimo nekog ko će preuzeti na sebe rešavanje naših problema, a možda to i dobijemo, ako nismo spremni za vođstvo koje predstavlja usmerenje – saobraćajca na našim raskrsnicama, koji nam pokazuje da je put otvoren, iako semafor pokazuje crveno.
