Ranjivost je istina o ljudskosti, a kad tu istinu otkrijemo o sebi, otkrili smo je i o svima ostalima. Svi su ranjivi. Ne na isti način, ali svi imaju slaba, bolna, gola i izložena mesta. Civilizovanost nam nalaže da svesno promašujemo ta mesta. Opstanak nalaže da zagrizemo ogoljeno grlo i uklonimo neprijatelja. A mi se pretvaramo da smo civilizovani i da nam zakon opstanka ne diktira ponašanje. Ali glazura civilizovanosti otpada u situacijama kada se borimo za život – tada smo sigurni da je bolje da strada neko drugi, nego mi.
Jedino što nas uzdiže iznad primitivnosti je ljubav, a ne zakoni civilizacije. Kad nekog volimo, staramo se o njegovim bolnim izloženostima, kao o svojima. Pokušavamo da ga zaštitimo i da ga naučimo kako da se zaštiti. Savetujemo mu da ne nosi srce na dlanu i da ne poklanja poverenje – te dragocenosti drugi treba da zasluže, a ne da ih dobiju na poklon. Ali ako se svi isto ponašamo u ljubavi, ako svi nastojimo da zaštitimo sebe i svoje bližnje, onda smo svi u gardu i svi smo jedni drugima potencijalni neprijatelji. Ljudi su gadni, ljudi su zli, ljudi su pokvareni, iskoristiće te, upotrebiti i odbaciti ako ne paziš, ako im dopustiš, ako im veruješ. Ova mantra odjekuje kroz puste hodnike civilizacije, koja uzalud gradi hramove i svemirske brodove, kad ne može da izgradi poštovanje ljudskosti, poverenje, solidarnost i saosećanje.
