Zašto treba da BUDEMO ranjivi

Koji su to ljudi, koji će zloupotrebiti slabost i ranjivost, odnosno ljudskost? Nemoguće je da su to svi drugi u odnosu na svakog pojedinca! Ili je ipak čovek čoveku vuk?

Biti ranjiv, znači biti sto posto ljudsko biće. A to znači da svako od nas ima potencijal da bude sto posto ljudsko biće – pristojno, uviđavno, saosećajno, spremno da pomogne, tolerantno, puno razumevanja i ljubavi. Do kog procenta smo stigli u razvoju svoje ljudskosti, u istinskom civilizovanju predatorskog poriva da zgazimo i uništimo slabost? Da li spadamo u one supersenzitivne osobe, koje registruju emocije, raspoloženja, stanja i motive ispod nečijeg odbrambenog mehanizma? Ili u one kojih se drugi ne tiču i koji lično primaju i doživljavaju samo ono što ugrožava njihove interese i potrebe? Nosimo li đonove na obrazima, idemo li đonom ka ljudima, ili nosimo srca na dlanovima? Da li smo dovoljno hrabri da budemo ranjivi? Da ne pokušavamo da izbegnemo povrede, da se ne krijemo iza zidova, da ne maskiramo svoja stanja i osećanja? Da hodamo okolo goli i vređamo osećanje za pristojnost polucivilizovanog sveta? Da uznemiravamo sve oko sebe time što nećemo pokušati da sakrijemo koliko smo uznemireni? Da svima kažemo kako ih razumemo i da znamo šta ih boli i pogađa, jer su i oni samo ljudi, kao i mi. I da ne očekujemo da ćemo biti prihvaćeni ili da će nas namerno promašivati, jer istiniti ljudi, otvoreni, izloženi, ranjivi, saosećajni, tolerantni, puni razumevanja i ljubavi, nisu standardan model. Kako se usuđuju da odbace maske? Šta bi bilo kad bi svako to uradio? Stvarno, šta bi bilo kad bi svako prestao da krije svoju ranjivost i postigao stoprocentnu ljudskost?