U tom periodu smo na neki način u sukobu sa sobom, makar taj sukob bio sasvim neznatan, makar prolazio sasvim nezapaženo i ispod radara naše svesti. Kad se desi da zatrudnimo uprkos svim merama opreza, to je verovatno posledica toga što smo se na nekom nivou sebe složile sa hormonskim imperativom i što to želimo, iako nismo svesne.
Takođe, padom libida možda sebe sabotiramo u mogućnosti da ostanemo trudne, tada možda naši hormoni sarađuju sa diktatom naše podsvesti da sprovede sabotažu, jer se možda užasno plašimo i potpuno smo nespremne, iako istovremeno imamo želju i mislimo da je to baš prava stvar u tom trenutku u životu.
Hormonska klackalica (a ponekad i rolerkoster) nastavlja se i posle smirenja plodnih dana, sa prvim znacima PMS-a. Počinjemo da osećamo da nas bole grudi, onako malo. I znamo koliko to malo može da se pojača i koliko može da bude nepodnošljivo. Počinju “sevanja” i “probodi” u glavi i donjem delu leđa.
Znamo da nas čeka bar jedna zverska glavobolja i temeljan bol u krstima koji kao da nam seče i odvaja donje pršljenove od ostatka kičme. Jede nam se slatko. Pojavljuju se dve, tri sitne bubuljice.
Da, nabujaće i one, kao da smo u pubertetu, zajedno sa bujanjem grudi, jačanjem bolova u krstima i donjem stomaku, oticanjem i osećanjem da možemo da prsnemo kao balon, ako nas neko jače pritisne, fizički jednako kao i psihički. Plače nam se, muka nam je (i to se često dešava) i onda pomislimo da smo možda simptome PMS-a pomešale sa znacima trudnoće (umeju strašno da liče) i dodamo malo stresa na postojeću preosetljivost.
