Sve što zaista želiš (a ne uspevaš da dostigneš), nalazi se sa one strane straha. Strah te sputava da uradiš ono što znaš da bi trebalo, tera te da potiskuješ osećanje krivice (zbog toga što si tolika kukavica), da praviš kompromise sa svojim snovima i potencijalima i upravlja tvojim životom iz senke. Ali, i dalje možeš da maštaš. Zato zamisli – kad bi danas uradila nešto čega se plašiš, šta bi to bilo?
Ne mislimo na padobranstvo ili takve neke ekstremne akcije, nego na ono što te svakodnevno sputava, zamara, stresira, a čega ne uspevaš da se oslobodiš, na ono što priželjkuješ, ali je suviše rizično da napraviš korak ka tome, van zone komfora. To je posao koji te iscrpljuje i nije adekvatno plaćen, pisanje knjige, na koje se ne odvažuješ, prekid toksičnog odnosa, iniciranje kontakta sa osobom koja ti se dopada…
Kako se osećaš kad pomisliš na rizik i neizvesnost, pri napuštanju dobro poznatog, iako nezadovoljavajućeg načina života, pri posezanju za nečim što nisi sigurna da zaslužuješ i da možeš da dostigneš? Strah, čak užas, ugroženost. Iako u tim rizicima nema stvarne životne opasnosti (kao pri skakanju padobranom), mentalno, iskorak ka željenom, doživljavaš kao nešto što ti ugrožava život.
Iracionalni strah je ono što te sprečava da ostvaruješ svoje snove – iako znaš da nećeš umreti i da ćeš se nekako snaći ako napustiš posao koji ne voliš, da je najgore što može da se desi, ako pokažeš svoje interesovanje za drugu osobu, neuzvraćanje interesovanja, strah od suočavanja sa tim nelagodnostima te parališe. Ali ako prevaziđeš strah i ipak uradiš ono čega se plašiš i što će ti doneti nelagodnost, zbunjenost, anksioznost, osetićeš se osnaženo i nagrađeno, samom činjenicom da si u stanju da probiješ svoje barijere i deluješ, uprkos strahu.
Strah je odbrambeni mehanizam, koji proizilazi iz potrebe uma da održi status quo – prividno osećanje stabilnosti i mira. Ego ne voli nepoznate situacije, izazove i promene, više voli kad mi ništa ne “drma kavez”. Kad pomisliš na slobodu od sputavajućeg posla i ostvarivanje svojih snova, ego te zaustavlja egzistencijalnim strahom – ko zna da li ćeš da nađeš bolji posao i od čega ćeš da živiš u međuvremenu i šta ako sve izgubiš, i možda su tvoji snovi samo snovi, možda ti to uopšte ne možeš… A čim počneš da sumnjaš u sebe, strah je odradio svoj posao i može da miruje u svom čamcu, na mirnoj površini baruštine, bez talasa i virova.
