Zašto vas optužuju da ste bezosećajni?

Ponekad ćete sami sebe optuživati za nedostatak nežnosti, jer ne reagujete dobro kad nekog treba utešiti. Ponudićete mu čvrst razuman stav, razmatranje situacije i onoga što je moguće i što treba učiniti, ali nećete ga zagrliti i dozvoliti mu da vam plače na ramenu. Ali vi se tako odnosite i sami prema sebi, zašto bi ikog drugog tretirali drugačije? Vi ste spremni da pomognete, ali ne i da nudite besmislenu utehu.

Kada ste uznemireni, uzdrmani i tužni, instinktivno se distancirate od ostalih. Vama nije potrebna uteha, nego vreme da sa sobom na miru razmotrite ono što vam se dešava. Da se suočite sa svojim osećanjima i da postignete stabilnost, pre nego što opet budete u stanju da imate uobičajene interakcije sa ljudima. Vi znate da vam neće pomoći to što ćete se nekome požaliti, jer u suštini verujete u sebe i u svoju sposobnost da se nosite sa problemima. Međutim, ako ste ozbiljno uzdrmani i ugroženi, spremni ste da potražite stručnu pomoć i da se obratite terapeutu. Vama je normalno da imate poverenja u kompetenciju stručnog lica i nemate problem da izložite svoja osećanja nekome kome je posao da ih razume.

Vi čuvate svoju privatnost na način koji drugima deluje kao hladnoća i distanciranost. Ljudi su za vas obično suviše radoznali, postavljaju previše ličnih pitanja i žele da znaju o vama više nego što ste spremni da podelite. Optužiće vas da ste čudni i hladni, a neće im pasti na pamet da su možda oni nametljivi i da očekuju poverenje koje nisu zaslužili.