Strašno je to kad duh vremena i trenutka zahteva od tebe da budeš sve što možeš i sve što moraš.
Ima mnogo žena koje bi i dalje bile najsrećnije da mogu da se oslone na muškarce i caruju u svom domaćičkom svetu, bez pritiska zarađivanja i karijere.
Ali duh vremena traži od žena da budu samohrane majke, umetnice, poslovne žene, da otkriju i angažuju svoje talente i sposobnosti. I ne može nazad. Samo napred, neizvesnim putem evolucije.
I žene gaze. Mogu i moraju. Osvrću se tu i tamo da sačekaju svoje partnere, vraćaju se po njih i guraju ih svom snagom – kad se zaglave, vuku i kotrljaju – kad ne može drugačije, nastavljaju same – kad su prinuđene.
Muškarci ne mogu da napreduju sami. Treba im ženski evolutivni motor, snaga zahteva, očekivanja, obaveza, obuhvaćena snagom ljubavi i seksa. Treba im kao hleb i vazduh i to ih užasava. Naročito onda kad su se nasukali gladni i bez daha, kad su otkrili da je onaj drugi hleb gnjecav, a vazduh ustajao, kad su shvatili da su vas izgubili ili da su u opasnosti da vas izgube. Ali oni ne misle o tome, ne, sve se to odvija u pokušaju da još toga uguraju u onaj mračni sef. I onda imaju potrebu da zaborave, da se opuste, da se provedu. Tako oni misle, kad počnu da piju. U stvari, imaju potrebu da otvore poklopac, jer će inače mozak da im prsne. A kad ga otvore, umesto zezanja i provoda, eto zbunjujuće gomile istina, koje odmah izlaze da se nadišu i zahtevaju da budu osmišljene i sprovedene. Tu su srceparajuće pesme, grljenje i voljenje svih oko sebe, plakanje i lomljenje čaša, da ne pominjem akcije onih čudovišta koje alkohol oslobađa.
A tu je i zvanje telefonom. Jer nešto moraju da vam kažu. Nema veze što je tri ujutro, što odavno imate drugog momka ili ste udati, što ste se poslednji put toliko posvađali da više uopšte ne razgovarate. On mora da iskoristi situaciju u kojoj se njegova osećanja oslobađaju i izlaze na usta, jer iako se možda uopšte neće sećati da vas je zvao i šta je rekao – akcija ostaje zabeležena u nekom ćošku mozga. On je nešto učinio, nije samo plakao kao pička, kajao se i jeo u sebi. I nije ga briga kako će to delovati na vas.
To je sistem opstanka sistema. Protivpožarni aparat. Sigurnosna komora. Terapija.
Verovatno je istina sve što vam je rekao. Ali to ne znači da će mu sutra kad se otrezni to išta značiti.
Jer, nije se možda napio zbog vas, ali pozvao vas je i poremetio vam san, zdravlje, odnose sa dečkom, zbog sebe.
Zato zove kad je pijan. Da se rastereti.
I koliko god vas voleo, prosio i obasipao priznanjima, baš ga briga.
Jer sutradan se neće pojaviti sa cvećem, prstenom, čokoladom, izviniti se i reći da i dalje stoji iza svega što je rekao, nego će ga biti sramota, biće bolestan i ostaće pička.
I opet neće naučiti da svoje pičkinstvo razvije u svoju žensku stranu i da postane muškarac kakav je ženama u ovom zahtevnom i suludom svetu potreban kao hleb, kao vazduh.
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
